ТУЖБАЛИЦА ЗА МУДРАЦЕМ: Посљедњи поздрав Здравку Алексићу

 

Прилика да пишем било је и превише,  али овакве теже  неприлике као и да није било.  Зар доживјех да говорим оно што је најтеже за сваког здравомислећег човјека?  Да пишем о часу непожељног ишчекивања,  гдје сваки сат у страху откуцава,  а последњи минут убија.  Ето, казаљке су стале као и један здрав живот.  И тај лутајући,  подмукли “врач” нечујно се уселио,  баш,  у оног човјека који му се са научне стране могао супроставити,  и смрт је поразила један здрав ум,  отргла је од нас Здравка Николе Алексића.

И,  ја не знам шта да кажем,  јер ријечи утјехе немам за све живе, а неумрле душе на небесима ће га радо прихватити.

Наши стари  братственици, имали су лелека и тужбалица за ратарима и ратницима,  али за мудрацима мало,   јер смо са мудрацима оскудијевали,  па смо их и најмање оплакивали, али нека ово буде моје властито увјерење да учевнијег човјека у нашем братству нијесмо имали као Здравка Николина Алексића.

Он није био човјек трибине, он је био човјек књиге, научне књиге у којој има зрно соли и кап истине.  Здравко је нараштајима,  као професор,  говорио да нема тврђих корица од усана читалаца, ни веће библиотеке од живих људи и да природа не може да издржи свој бунт против Бога.

И кад би се сви одрекли Христа, како он каже, ја бих остао са њим.

Здравкове математичке цифре су знале да говоре, говориле су и о историји,  астрономији  и  биологији,  о  филозофији о теологији.  Све је било сложено у његовој глави.  Он је знао шта говори народ,  али народ није знао шта говори он, рачунајући да све вријеме  покаже,  јер у Бога је тренутак као вјечност,  и вјечност као тренутак.

Ja у овом тренутку немам папир који би могао примити све његове приче,  али причање је души посластица,  и ко прича разговара душу,  као и мени сада,  па ћу испричати само једну његову причу.

“Они који нијесу знали ништа,  знали су само да нема Бога,  и лако су продавали Небо за своје парче земље”.

За све народ има причу,  па и о Светом Василију Острошком –  Чудотворцу.  Народ у страху прича како је неко у ” страху” отиш`о про планине,  а сазнало се да је отиш`о под Острог,  а то је био Свети Василије.

И,  они који не вјерују у Бога, куну се у Светог  Василију.  Свети Василије не зна за шалу и не да на себе.  Онај ко је приложио парицу на његов ћивот,  па се покајао,  ујутру би ту парицу нашао под јастуком.

Ето,  ја његов стриц,  са правом могу рећи,  шта је човјек,  а мора бит`  човјек,  и да би човјек могао поштовати једну личност,  и сам мора бити неко и нешто,  а тај неко је био Здравко Николин Алексић – неумрли…

Здравка је из његове родне куће,  у овом грдном невакту,  испратило око  800 његових ђака у малом Невесињу,  кажем у “невакту”  кад цио свијет не зна ко се од кога разболио,  ми од невремена,  или вријеме од нас.

И,  на крају као и на почетку,  желим да искажем захвалност снахи Сашки  и њеној и његовој кћерки Анастасији,  које су му сваку почаст приуштиле,  и сваку његову ријеч примиле као лијек за душу.

Посебну захвалност, у име породице Здравка Алексића, чинимо доктору Раду Вуковићу који је свакодневно долазио код њега и борио се за његов живот.

Велику захвалност  чинимо и породицама  Радића, Уљаревића и Чабрила  које су га достојанствено испратиле на вјечни починак као и мојим братственицима  Алексићима који су смогли снаге да га испрате.  Захваљујем се и сестрићу Предрагу –  Баји Ковачевић који се увијек нашао у невољи.

Стриц  Славко Алексић  са породицом

 

На Српском православном гробљу у Невесињу сахрањен је професор Здравко Алексић (1952). Преминуо је у Болници Невесиње у 69. години од посљедица корона вируса.

Алексић је читав радни вијек провео у Средњошколском центру „Алекса Шантић“ гдје је важио за омиљеног професора и колегу.Његови ученици су постизали изузетне успјехе на такмичењима из математике, а стигли су и до Међународне математичке олимпијаде гдје су освојили похвалу и медаљу. Био је члан Скупштине Шаховског клуба „Невесиње“.

Алексић је рођен 1952. године у Невесињу гдје је завршио основну и средњу школу. Студије је завршио на Природно-математичком факултету у Београду. Од 1976. до пензије радио је у невесињском Средњошколском центру.

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Nina Reply

    Kad na put u vječnost krene Čovjek,težinu bola i praznine osjetimo po onima koji ga ispraćaju dostojanstvom i zahvalnošću.Još imamo Hercegovinu za oslonac i nadu,zato bole ovakvi gubici.
    Putuj,Profesore,svojim djelima braniće te najbliži i najdraži.

Оставите коментар