Драги Тесла,
Ево започињем да пишем о теби или барем о ономе што ја осјећам према теби и твоме постојању. Не узми ми за зло, моју неспретност што у свом бићу осјећам да треба нешто да напишем или бар да те се сјетим. Понекад имам осјећај да бих се силно могла са тобом испричати, али ево не знам ни откуд ми идеја за то. 

Можда си некада био усамљен, многи кажу како си усамљен напустио овај свијет. Али ја у својој души вјерујем да иако си можда био сам, да је око тебе, гдје год си се нашао произилазила свјетлост онаква какву ми не познајемо, живио са њом и за њу, а у тој свјетлости налазио један нови чудесан свијет “савршен свијет“. С тога вјерујем, не да ниси био усамљен већ да си био срећан. О да, на твом се лицу, старосном и уморном види стотину сунаца, бришући вријеме и умор са њега. Чим помислиш на тај свијет, ти одмах постајеш онај младић у коме ври ватра знања, постајеш човјек за сва времена. И сви се питају да ли си човјек или анђео? Не. Не постоје придјеви за тебе. Ти си све што природа овоземаљска и небеска може дати. И све је садржано у двије ријечи: Никола Тесла. Без почетка и краја. А тек твој “Савршен Свијет“. О какво је то само умијеће, можда баш онакво какво је Бог замислио. И само теби дозволио да га дотакнеш.
Можда се питаш како ја то све знам. Једноставно, сањала сам, а ти си говорио. Или то није био сан?!

Прво био је то уобичајен дан. Тмурно небо изнад огромних Њуоршких здања, а ти онако уморан, али некако радостан стојиш испред хотела и храниш голубове. Вјероватно си се већ вратио из шетње, јер си одмах након тога ушао у хотел. Уђох и ја за тобом. Није било потребе да журим, јер већ знадох у којој си соби. Погледах кроз кључаоницу, а ти стајаше испред прозора када је дошла голубица и стала ти на длан. Њежно је помази по глави и нешто јој рече. И одједном испред тебе указа се искричава свјетлост, која се све више ширила и некако постаде сјајна прелијеваћу се из искричаво бијеле у златну, до пурпурне свјетлости.

Прешао си руком преко тога и отвори се простор и читава соба би обојена неком чудном свјетлошћу , а простор доби неку чудну димензију. Занијемих од чуда и љепоте. Ти лагано са својом голубицом уђе унутра, а тамо призор неописиве љепоте. Бјеху стазе чудновато лијепе, бескрајне равнице, у које се слијевају прекрасни водопади, а вода као није вода већ бисерно сјајне сузе из којих ничу нове равнице. Небо прозирно и чисто, људи какве не можеш срести, прекривени златном папрати, и сви ти машу, сав у бијелом ходиш, сав си младић постао. Идеш све даље и даље, а на пропланку твоја кућа и сва у злату сија. Мало даље нека чудна зграда, видим подсјећа на твој торањ-кулу. Ти се само насмија и крену даље. Ишао си све даље и свјетлост те свуда пратила. Изненада си застао, како да се нечег присјећаш, као да ти нешто недостаје за пут даље. Журно си се окренуо и пошао према излазу. Схватих да ћеш изаћи из собе, те се склоних у страну.

Изашао си и стао поред врата. Мислила сам да можеш чути како ми срце удара, и би ме срамота. Али ти си само застао и погледао ка горе, као да тражиш некога и онда одједном заустави поглед на мени и ћутећи прође даље. Пратила сам те. Стигао си до једних врата на осами. Покуца и тихо уђе у собу. Пришла сам вратима да чујем шта се дешава унутра. Испрва то је било ћутање, настао је мук. Помислих да сам погријешила, али поче разговор на чудан начин, и схватих да причаш језиком анђела, јер тај језик познаје врло мало људи на свијету. Скоро да је и непознат.Вјероватно да нико не би знао за разговор између тебе и твог саговорника. Али ниси могао да знаш да ја познајем језик анђела и да сам чула цијели разговор тог трена. И знам ко је био други анђео са тобом. Да. Био је то Михајло Пупин. Не брини, нећу пренијети цијели разговор, и онако то нико не би схватио. Али неке ријечи су заиста важне. Ко зна можда није случајно што познајем језик анђела и што сам била баш ту у том тренутку.

Стајао си изнад кревета. Прво ћутећи и погледа упртог у даљину. Он је отворио очи и рекао ти да сједнеш. Сјео си.
Михајло Пупин: Хвала ти пријатељу што си дошао. За мене последњи часи стижу и молио сам се Богу да ми дођеш и опростиш ми.
– Настало је дуго ћутање.

Никола Тесла: “Зашто“ ?
Михајло Пупин:“ Зашто да ми опростиш“?
Никола Тесла: “Не. Зашто си НАС издао“?
Михајло Пупин: Ех. Никола…

То што тражиш није овдје и одговор лежи на двије стране једног срца, једне душе, једног неба. Сјећаш ли се дана када смо последњи пут пољубили праг своје куће и дотакли неко друго небо и неку другу земљу? Тада сам се зарекао да ћу увијек штити своју земљу, своје име свој народ. Залагати се да наш народ не буде у сјени других људи и нација већ да кроз развој научне свијести и језичке културе добије димензију народа који су спремни бити вође, у научном, политичком и ако хоћеш духовном смислу. Када смо се срели, Никола, ти и ја знао сам да осјећамо исто, схватио сам да имам субрата не само по језику и мјесту рођења већ и у осјећањима за науку и људе. Касније сам мислио да си се можда криомице одвојио од мене, постао си индивидуалац који је надмашио овоземљски свијет, као да си ме избацио из игре док сам ја трагао за што боље мјесто и положај нашег народа у свијету. Мој рад, мислио сам тада лежи у љубави према мом народу, и према науци уопште, док си се ти ограничио на индивидуални рад, некако си се осамио. Осјетио сам се усамљеним, да се полако одвајаш од мене. Нисам разумио да је твоја осама била издвајање за добробит човјечанства, за добробит свих нас, нисам разумио твоју величину. Подвучен под свој его водио сам се мишљу да си у најмању руку постао чудак. Како се сада стидим себе, ја научник који се водим мишљу и идејама које остају трајне и вјечне нисам могао да докучим колико далеко си ти испред мене или нисам могао да прихватим то сазнање. Маркони је био случајност у нашем животу. Знам да је страшно и да се осјећаш изданим пред лицем истине, и тада и сада сви су знали за то. Уплеле су се политичке игре и ја више немам снаге, осјећам да је ово последња ноћ у којој изговарам твоје име и у којој тражим опроштај, од тебе великог научника, мог пријатеља.

Ти си ћутао. У твом оку заблиста суза, у твом погледу као да се вјечност издвојила. Михајло те повуче за руку и стави ти неки папир или писмо у руку. “Ту пише све“. Рече Михајло.
Некако величанствено, ти се окрену и сједе поред Михајла. Био је то заиста емотиван моменат. Стегао си му руку и пољубио је. У знак поштовања и помирења.

Овдје сам јер сам ти опростио. И теби и себи. Теби што рано одлазиш, себи што сам тек сада дошао. Жао ми је. У судару два титана страдају мали људи и велике шансе. Занијеме јутра, утихну прољећа, застане вријеме. Настане ледено доба. И онда треба чекати неко ново вријеме да се роди нови Титан који носи снагу Божанску да одледи све и створи ново прољеће. Због тога је лакше опростити. То сам касно схватио“. Рекао си тихо. Михајло се насмија и суза му склизи низ лице. “Заиста је тако пријатељу“, рече Михајло, и мирно у тишини и под окриљем анђеоске свјетлости, у пратњи великог човјека и пријатеља, пређе Михајло Пупин, позван од стране небеских сила, у другу димензију. И ти, мој,наш, Никола Тесла испрати свог пријатеља. Изашао си из собе, некако тужно и уморно стаде поред мене и рече ми: “Опростио сам пријатељу“. И ишао си дуж ходника у даљину и ја осјетих да те не могу пратити, брзо си ишао у свјетлости нестао. На другом крају свијета на Балкану родило се ново небо, нова зрака јутарња и нова нада за све људе. И за један мали изгубљени народ на Балкану , који говори језиком анђела, сазнао је читав свијет. Тренутак након тога можда је био вјечност.. и ја сада не знам да ли си живио и умро, или си умро па оживио.

Вера Басор