За мене је оно дио интимне историје будући да моја породица Ђого потиче из околине Љубиња, иако се огранак коме припадамо раселио нешто сјеверније – остали смо на катуну и населили некада град а данас село Обаљ (и даље у Херцеговини).

Љубиње је посљедњи пут привукло пажњу јавности прије неколио година када је Српску обишла вијест да у том мјесту више не може да се купи штампа. Достављачи новина су релативно касно и са мало интересовања достављали новине – у доба када су електронска издања већ више информсала људе него она на папиру, па нико није имао комерцијалног рачуна да у Љубиње довози штампу.

Тако су Љубињу остале: општина, кафана и стара и вриједно обновљена Црква, као и нова, у изградњи. Око цркве се формирао музеј, будући да је око старе Цркве пронађено изузетно вриједно археолошко налазиште. Оно свједочи о континуитету српског народа у Дабру и Хуму од прадавних времена, од камених крстова и слемењака око тадашње цркве до данас. Једном ријечју: у Љубињу има више људи који почивају у земљи него оних који живе на земљи.

Љубиње је тако истовремено мјесто опомене народа који се свео на електронску информацију, опомене за државу која не сматра да је култура – улагање у будућност чак и када „нема тамо никога“, народа и државе између кафане и цркве, између вијекова историје са Крстом и одумирања и исељавања.

Љубиње. То је мјесто по себи. Све о нама у пар ријечи. Опомена на то ко смо данас. Славно Љубиње, мјесто знамења.

Или, како рече прва вијест на сајту РТРСа: Земљотрес у Љубињу, осјетио се у Бања Луци.

Дарко Ристов Ђого