• Уочи самог почетка Божићног поста, херцеговачки и црногорски планинари, кренули су на поклон Светоме Василију Острошком. Ови заљубљеници у природу као божију творевину, увијек мимо помпезних планинских масива гледају да нађу начин да одају почаст и својим светима. Тако да, мимо традиционалног пјешачења Светоме Василију, уочи његовог празника у мају, одлучили су да у сусрет једном од најрадоснијих празника у хришћанству – Божићу, крену Острошком гредом Светоме Василију.

Светоме Василију су и за вријеме његовог овоземаљског живота пристизали ходочасници, а посебно послије његовог настањења у Царство небеско. Данас, готово да нема дана, а да неко не дође острошком светитељу. Нема човјека да не вјерује у овог херцеговачког и црногорског митрополита, нема религије, нације, расе која се дијели када приступа овом светом мјесту. Острог је заиста посебно и богомдано мјесто које нас увијек спаја, никада не раздваја. Исод Острога се носе најљепше успомене, ту се најбоље кристалише вјера и ту схватамо колико смо мали и ситни док не повјерујемо, и колико нам баш ту на томе мјесту, у тој стијени испод самог неба, наша вјера може помоћи и како ту вјеру Свети Василије зна наградити.

Вјерујући у снагу и моћ Светога Василија и имајући свијест о нашој људској грешности, запутили смо се у недјељу ујутру, уочи почетка поста Светоме Василију. Са добро знане локације, испред Дома културе „Јефто Дедијер“ из Билеће, па пут Никшића. Јутро, неизвјесно послије неколико дана обилних падавина није обећавало лијепо вријеме, чак ни метеролози нису давали зелено свјетло за одлазак у планину, али нема те природне силе која ће спријечити вјеру да побиједи у својој намјери, посебно ако је та вјера довољно снажна и ако је намјера часна.

У Никшић смо стигли око осам сати, ту су нас чекали чланови планинарског друштва „ С нама до врха“ из Никшића, Лука, Марко и Бањо Вучетић. Укратко су нам објаснили којим путем ћемо стићи до манастира, а у међувремену су нам се придружили и чланови планинарског друштва „Вучји зуб“ из Требиња, који су због техничкох проблема на граници, мало каснили.

Из Богатића преко брда кренули смо Острогу. Магла нас је загрлила и у колони једно иза другога корачали смо клизавим и у маховину зараслим стазама. Знало се стопало омаћи доста пута, посебно на оним мјестима гдје је мокро лишће прекрило маховину или су дивље јабуке попадале по путу. Мада, добро расположеној екипи ништа није сметало. Наш водич Бањо на самоме почетку био је скепичан што се тиче саме туре, као да се плашио невремена у планини и наглашавао је: „ Кршимо планинарско правило, идемо у планину, а магла је.“ Тачно је да смо кршили планинарска правила, али тога дана нисмо било планинари већ ходочасници, и тога дана нисмо кренули да „освајамо“ неки врх, већ да се поклонимо Светитељу.

Кршевитим предјелима Старе Херцеговине пратила нас је магла, мало прије изласка на један од највиших врхова Острошке греде – Урошеву главу. Мало прије највише тачке магла се размакла, а пред нама се указало прелијепо плаво небо као очи Немањића, чисто и сјајно као најљепша човјечија душа, а доле униже, буквално испод облака указала се Зета и онај кршевити планински превој између кога се пробија пут према самоме манастиру. Одмах затим поново је дунуо вјетар и магла се спустила.

Шумском стазом, кроз камене путеве, преко стијена и између стијена, док храстово лишће пада с свих страна дошли смо на пола пута, пута гдје је било и долина у којима се сачувао још који шипурак, па они на које су навикли да с планине увијек понесу букевт цвијећа овога пута понијели су коју шипурику и гранчицу кадуље (пелима). Киша ни у једном тренутку није почела, све док нисмо стигли до паркинга Доњег манстира, ту је нас је киша дочекала.

Клизавим степеницама наставили смо до Горњег манастира, прибијеног уз литицу. Магла је прекрила све, тако да су се само степенице испред нас указивале, једна за другом, док нисмо дошли до Острога који се послије неколико корака, као бијела голубица у стијени указао испред нас. С љубављу и страхом приступисмо, свјесни чињенице да се налазимо пред моштима једног од највећих светитеља у православљу, Светог Василија, чудотворца, чувара свога народа и борца за очување вјере какву је оставио Свети Сава.

Након што смо се помолили и поклонили моштима Светога Ваилија, спустили смо се до Доњег манастира, ту смо сусрели оца Зосима. Отац Зосим, тај мудри старац посвећен молитви, бистрог, живог, њежног и топлог погледа, обрадовао се када нас је видио. Нисмо му јавили да ћемо доћи, али Божјом промишљу смо се сусрели. Још од првога ходочашћа, када су наши планинари пјешице кренули из Билеће да се поклоне Светоме Василију, он би нас увијек сачекао. Није хтио ни да чује да одемо а да се не окријепимо, никакви аутобуси за Крајину га нису занимали: „ Ако треба да одеш, отићи ћеш, ако не остаћеш.“ Ту није било расправе, а оно што је било по благослово, то се не може и не смије одбити, по не знам коју цијену.

Отац Зосим увијек је спреман за разговор, тако да се и ту како он воли рећи „ пребацила која људска“, како о духовним, тако и о животним темама. Нашалио се на рачун „женске мудрости“, никада му није тешко дискутовати његошевски с студентима, које све живо занима, па навале с питањима. Благословио нас је пред одлазак пута, рекавши: „ Лијепо је то, дјецо моја. Те Острошке греде које сте данас прешли, исте су као откуцаји срца на екг – у… Тако је у нашем животу, тако је с нама и с искушењима које носи сваки дан, али духовна димензија простора који сте прешли и благослова који с собом носите, чуваће вас у свим искушењима која долазе. Само се држите Бога и литургијског живота, јер без тога нема спаса и Царства небескога.“ С тим ријечима нас је испратио човјек, који је спознао себе у пролазном и вјечном, одабравши за себе молитвени пут…

Било је ово још једно, лијепо и непоновљиво искуство свих нас који смо тога дана заједно ишли на поклон Светоме Василију. Пут и искуство које ћемо сигурно памтити по благослову који смо с собом понијели, новим пријатељствима, искуствима и низу нових шала и анагдота на рачун наших херцеговачко – црногорских, а и крајишничких крајева.

Аутор: Тијана Тркља

Фото: Срђан Савић и Милан Вучетић

Извор: Слободна Херцеговина