• Пошто је угушен  устанак под водством војводе Луке Вукаловића и завршен рат 1862. године између Турске и Црне Горе, за коју  су Турци сматрали да помаже херцеговачке устанике, решили су да својим Хати-шерифом и  Хати-хумајумом мало попусте у својим захтевима и тиранији да би колико-толико умирили побуњени српски народ. Својим одлукама, поред осталог, гарантовали су да на побуњеним територијама нема и несме да буде разлика између народа, већ је свак свакоме равноправан.

Требиње – 19. вијек (zapadnisrbi.com)

Један од закључака договора у Дубровнику између Луке Вукаловића и Турака под посредством  војног и цивилног гувернера Далмације, под влашћу Хабсбуршке монархије, Лазаром Мамулом, био је и договор да се у Требињу подигне једна школа за хришћанску децу.

Вук Врчевић (Википедија)

У том смислу и на идеју православних породица Черовић и Петровић из Требиња и уз подршку отоманске владе донета је 1863. године одлука да православно становништво Требиња може да има своју конфесионалну школу. Планом је предвиђено да школа буде на периферији Требиња. Идеју код турских власти подржао је и Вук Врчевић који је 1861. године постављен за аустријског вицеконзула у Требињу.

О овом историјском догађају детаље је записао босанско-херцеговачки учитељ Хајдар Фазлагић, родом из Требиња, што је објављено 1902. године у Школском вјеснику  стручном листу Земаљске владе у Босни и Херцеговини, у броју за октобар-децембар.

Фазлагић пише да је градња школске зграде брзо напредовала, али кад је дошла до под сам кров изазвала је велики бес код Али-ефендије Фетахагића из приградског насеља Мостаћи. Фетахагић је био особа која је била верски веома заокупљена. Међу својим истомишљеницима његова реч се веома поштовала. Он  је међу муслиманима пропагирао да се градња српске школе мора зауставити.

Једног петка у априлу 1863. године на позив Фетахагића из околних места дошао је велики број муслимана у Требиње и скоро сви из Мостаћа. Градска власт ништа није могла да наслути шта може да се деси. Петак је иначе био дан кад се муслимани окупљају око џамија.

Окупљени муслимани отишли су у џамију да клањају Џуму-намаз, који се искључиво обавља у џамији и то петком, а по завршетку клањања упутили су се ка српској школи. У љутњи и бесу порушили су зидове и сравнили зграду скоро до земље.

Требињским котаром управљао је тада кајмакам, тј. државни чиновник који на локалном нивоу представља султана, Муниб-ефендија, прави правцати Османлија, био је родом из Бурсе некадашње престонице Османлијског царства.   Дознавши за учињено недело наредио је да се похапсе и казне починиоци јер су биле угрожене султанове заповести. Локалним стражарима помагала је и војска.  Војници су били Арнаути, прави Албанци, који су дошли у Босну и Херцеговину са Омер-пашом Латасом. Без страха и уважавања похапсили су многе учеснике, а после испитивања прослеђивали их у Ћатовића табију, а кад је она била пуна прослеђивали су их у подземни затвор  Ландровића табију. По установљеној кривици затвореници су у ланцима уз пратњу војске били пребачени у Мостар у чувени затвор Ћеловину .

Породице затвореника, нарочито жене молиле су Муниб-ефендију да их помилује и пусти што он није хтео да учини.

Њих око педесет провели су неколико месеци у затвору па су пуштени на слободу. Многи су морали да плате и позамашне новчане казне.

Из Мостара је у Требиње дошла комисија која је извршила процену штете на порушеној школској згради.

Убрзо после тога настављена је и завршена градња српске школе у којој се настава одвијала и у моменту кад је овај запис објављен у Школском вјеснику.

Питање је, шта је био интерес аустроугарској власти да објави овај прилог Хајдара Фазлагића.  Ако су желели да подсете српски народ како му је било под Турцима и да наговесте да ће им под њиховом влашћу бити боље. То „боље“ Срби су добро осетили на својој кожи.

Као што се зна, Аустроугарској су школе у Босни и Херцеговини послужиле као инструмент развоја култа према Монархији. Свако јутро настава је почињала певањем царске химне како би ученици стекли патриотска осећања. Уследиле су многе забране у погледу образовања и очувања српског језика, писма и историје.

И то што је Земаљска влада у Босни и Херцеговини покренула као неку иновацију један такав часопис, као што је био Школски вјесник, не значи ништа кад се зна да је часопис заступао интересе Земаљске владе на чијем челу су морали бити истакнути цареви официри. Поред осталих били су то и германизовани Словенац аустроугарски генерал Оскар Поћорек и Хрват аустроугарски фелдмаршал Стјепан Саркотић, главни заговорници терора над Србима.

У обећањима Земаљске владе да ће све бити боље и праведније, како би се стекло поверење код окупираног остановништва, показало се нажалост да је то било само на папиру и у изговореној речи. Живот је показао праву истину и за време Турака и за време Аустроугарске.

Припремиo: Миливоје Мишо Рупић