Гдје звона не звоне ту се и не живи. Или је тај живот утишан као гласник смрти. Ово је мали осврт на град у делти главне херцеговачке ријеке; у зеленој долини попут рајске. Рај без звона? Православних, српских.

Звоник и звона прије обнове, као симбол стварног живота у делти Неретве.

Неретвљани су били историјска баштина српских средњовјековних владара коју су они носили као лијеп и богат камен у својој круни.
Вода, сунце и плодна земља од наноса воденог муља и испраног хумуса са крашких тераса, увијек су носили угоднији живот и више самосвјести.
Гдје нема глади, пјесма се глади.

Ушће Неретве било је граница свјетова, али и простор сусрета, размјене добара, оружја и соли.

Но, то је опширна повијест са великим смјенама утицаја. Сума свега у вези Срба – чим су српски владари окренули курс својих територијалних ширења на исток и југо-исток, западне границе су слабиле, народ остајао незаштићен, а српско насљеђе било изложено преливању у туђе ризнице и пехаре.

Опузен, старо Трново, градић је на дванаест километара од морске обале, уз ток Неретве. За опстанак српске културе и духовности био је прва караула која је горјела и сагорјела до данас. Изгледа да је остао само угарак. Траг који свједочи о несталој или успјешно претопљеној заједници у један нови концепт народности и „богоштовља“.

У љетописима католичких самостана у делти Неретве има много писаних трагова о „учинковитом“ превјеравању српских родова. Такав један документ из 1451.г. помиње фратра Фрања Момовића који преведе у римски закон 736 православних породица.

Фрањевац Лука Владимировић, како је и сам свједочио поријеклом Србин од племенитог рода, као своју животну заслугу истиче римокатоличење 12 православних дјевојака!
Колико ли је њих 12 до данас изродило нових поданика Рима?!

Православна црква Вазнесења Пресвете Богородице саграђена је у Опузену 1739.г., свакако као храм православног остатка који издржа превјеравање или који се набра накнадним десељавањем из крајева под турским управама.

Како им је било под млетачком и аустријском, а свакако католичком влашћу, знају они и њихове муке.

1817.г. римокатолици су спалили архиву Српске православне општине у Метковићу, а 1837. забранили су свештеницима да исповједају православну вјеру. Те исте године, на православни Божић, са овог звоника на слици, православне цркве у Опузену скинули су звона. Ноћу су вршили препаде на свештеникову кућу, провоцирајући, застрашујући, вријеђајући.

Срби из Опузена и Метковића морали су сваки долазак римског бискупа у град поздрављати пуцњима из прангија, а православни свештеник је код бискупа морао имати пријављен боравак, као туђи изасланик у његовој бискупији. Званична власт је све прећутно одобравала.

Прошлог љета у аутобусу на путу за Херцеговину, упознао сам двије дјевојке, сестре које су са мајком путовале за Метковић. Тачније код рођака у српско село Глушце. Њихова мајка Српкиња из Херцеговине удала се за Србина у село Глушце код Метковића. У рату је млади пар избјегао у Србију. Дјецу, сад већ дјевојке које сам срео, родили су у Београду.
Питам их како се осјећају када су у Метковићу и Опузену; имају ли непријатности као Српкиње са екавским наријечјем.

Признају ми да у град излазе искључиво са рођацима који говоре хрватски језик; не наручују пиће и не обраћају се никоме за услугу на српском језику. Нагласили су им рођаци да то не чине!

„А како они живе, јесу ли ишта српско сачували.“, питам их.

„Родица се забавља са Хрватом, рођак има пријатеље Хрвате и са њима се посјећују и друже. Срби се вјенчавају са Хрватима.“

„А на својој свадби који барјак Срби носе?“, питам је са жељом да се утјешим бар минимум преосталог народног достојанства.

„Носе хрватску заставу, српска је забрањена, а оду до православне цркве ако су обоје српског рода.“, посвједочи млада дјевојка на београдској екавици.

Дјевојка крви херцеговачке, српске, изгнане.

Данас у Опузену нема православних Срба.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина