Пробуди варош у славско јутро
Ударни одред Херцег-бригаде,
Аду је трајне пртине утро –
Затирућ’ страхом вјеру и наде.
Деветн’ест вила, најљепших цура,
Дршће пред стројем расколних звјери.
Небеса ћуте. Судња је ура –
Сваки се уздах вјечношћу мјери.
Цвили под чизмом злогласног вода
У тупи вапај згрушано иње
За том љепотом што тек се ода –
О, авај, куку, јôј, Невесиње!
Кроз нишан гледа анђелска лица
„Ударник“ један, именом Вуле.
Страх му се у дну разума гица –
Тром кô минути са Сахат куле.
Зар његов куршум да вјенча мраком
Неиспрошену младост док пупи?!
Осјени себе крснијем знаком –
Владо га мучки кундаком лупи.
„Коме се крстиш, кучка ти бога…?“
Исука ватру шегрт ђавољи,
„Или ћеш у строј, ил’ пред строј… Стога,
У срцу своме бога закољи!“
О, гдје си данас Трифуне Свети?!
Анђели, гдје сте?! Јоване, Петре…
Невин је вазда прерано мријети –
У часу овом, оне су сестре.
Загорка, Љепа, Десанка, Рајка…
Данас се сутра њихово стријеља,
Коме, сем болу, да буде мајка
Што кида груди старог Гудеља –
Смиља? И Зора, Јованка, Драга…
Невјесте коме да буду вјерне?
„Нишани!“ „Пали!“ Поданик врага –
Викну, а оне, блажене, смјерне,
Клонуше дахом једна до друге.
Засија суза у оку Смиље,
Јача од смрти, петкраке куге –
Никада љепше и никад живље!
У њино срце, вавијек младо,
Отрован плодом с јалове њиве,
Олово хладно сасô  је Владо –
Ђавољи шегрт. Ал’ оне живе!
И докле „коло крваво“ тутњи
Над дјевојачким распетим снима,
Џелат је вјечност далек од слутњи
Ко их сад свете у Царство прима.
Руку под руку Христово стадо
Замаче Небу. Крај Рајских двери
Стајаше Трифун, Слављеник, радо –
И здушно рече: „Уђите, кћери!“

Огњен Кандић