О Стјепану Митрову Љубиши

• Љубиша је био предводник Српске народне странке на Приморју и српски књижевник.

Стјепан Митров Љубиша (1824 – 1878). Слика из књиге “Приповијести и причања“ , издање 1949, Југословенска књига – Београд

Часопис „Срђ” који је уређивао Антун Фабрис објавио је да ће у Будви 24. новембра 1903. бити прослава двадесетпетогодишњице од смрти Стјепана Митрова Љубише, српског приповедача. Прослава је требала да почне парастосом у цркви а завршавала се академијом у вече у дворани читаонице. Програм академије био је: говор Марка Греговића о књижевном значају Љубише; декламација Змајеве „Пјесме о пјесми” од гђице Марице Ћуда, читање „Кањоша Маћедоновића” (Ђ.Зеновић), декламација песме И. Симеоновића Чокића „У спомен С.М.  Љубиши” (И.Лукетић), представа „Зле Жене” Стеријине (изводили дилетанти), апотеоза Љубишина (жива слика). (1)

Поводом прославе изашао је чланак на  првој страни  „Срђа” о књижевном раду  Љубише. Прво је дато порекло и живот Љубишин. Затим преводи и књижевни рад. У чланку су изнети ставови Стјепа Кастрапелија, Љубе Јовановића и Марка Цара о књижевним делима  Љубише. На крају чланка истиче се : „… за Љубишу можемо речи, да је пружио вијенац приповијести свога роднога краја, у којијем је мајсторски приказао тамошњи народ. … Његош је прави гениј, а  Љубиша велик таленат.”(2)

У међуратном периду национална друштва су се трудила да упознају омладину са значајним књижевницима и националним радницима из прошлости. Женски подмладак Јадранске страже из Сарајева (ученице сарајевских средњих школа) летовале су 1934. у дому у Будви. Биле су две групе, прва група од 40 ученица летовала је у јулу, а друга од 35 ученица у августу. Будва је одала пошту свом великану Стјепану М. Љубиши. Вође група упознале су омладину са Љубишиним делима и крвавом историјом краја. Ученице су виделе попрсје које је израдио уметник Лојзе Долинар.(3)

О  књижевном делу Стјепана Митровог Љубише писали су и чланови Савеза сокола.  Приликом издавања  дела  Стјепана Митровог Љубише од Српске књижевне задруге предговор је написао Љуба Јовановић, члан старешинства београдског сокола. Касније Милић Р. Мајсторовић у „Оку Соколовом” истакао  је да је Љубиша на основама народног живота и дубоког схватања његове прошлости градио свој национализам и свој став према млетачкој култури. По њему Љубиша је увидео да народ уместо прихватања млетачке културе, треба да  изграђује даље своју културу, засновану на чојству и витештву. Његова мисао била је окренута и према прошлости и будућности. Према прошлости уколико се у њој налазе обрасци витештва и чојства (Кањош Мацедоновић и поп Андровић) и према будућности, да се у том духу гради култура српског народа. По Љубиши то су била вечна начела  која увек морају остати у темељу народног живота и његовог грађења самосвојне културе.

У приповетци „Кањош Мацедоновић” Љубиша је изнео свој став према млетачкој култури. Венецијанско је схватање да се Кањошево јунаштво може платити новцем. Кањош уместо да узме новац из шкриње као награду, у шкрињу баца  свој дукат. Неће ни дуждеву кћер јер чува завет свог краја и своје општине „да се свак жени у своме јату и тако чувамо поштење нашијем сестрама.” Кањош је свестан да је „камена погодба с јачијем”. Љубиша се бунио против механичког пресађивања туђе културе и критиковао је оне који су били у иностранству и отуда су хтели да пренесу туђу културу.

Он је желео да  сачува културну оригиналност српског народа. Заштита српске самосвојности и оштра критика венецијанске културе изнета је у приповетци „Лакше је поповати него кнежевати”. О онима који су примили или хтели да приме млетачку културу споља и изнутра, Љубиша је говорио у приповетци „Нити се у добру узнеси, ни у злу понизи”. За Љубишу у позоришту у Венецији  су тријумфовали нижи нагони и инстинкти. Љубиша је критиковао млетачку културу у име чојства, витешке части и верности. Кроз речи Вука Дојчевића говорио је против венецијанског позоришта.

Ипак, није био против позоришта уопште. Тражио је : „да се играчи бољијем баве, да пуку прикажују славна дјела његових преткова.Али немају што ? Да се прођу Грка, Римљана, западне пљеве, туђе дике и страна обичаја; хотио бих да се изнесу на видјело дивни огледи нашијех јунака, мудраца, књижевника, женскијех глава, што су служили части и имену срцем, памећу, поуком, а прегорели отаџбини живот, имуће, пород и мир. Хтио бих да се, според тију врлина, гдејегде ошибну пороци нашега пука, највише освета, сутука, прерасуда, клетва и кунидба, како би се огледао у првијем, а помрзио на потоње”. Осуђивао је ренегате јер они  „постану своме народу најхуђи душмани, … забораве на сој и порекло, од свог се јата луче и стиде, мрзе му језик, старину и обичаје” (4) И данас је важно сетити се његових речи.

 Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. „Биљешке”, „Срђ”, Дубровник, 31. октобра 1903, бр. 20, стр. 986;

2. „Стјепан Митров Љубиша”, „Срђ”, Дубровник, 30 новембра 1903, бр. 22, стр. 1017-1022;

3. „Подмладак Јадранске страже на мору”, „Јадранска стража“, децембар 1934, бр. 12, Сплит, стр.520, 523; „Извештај главног одбора Јадранске Страже за IV главну скупштину Љубљана, 6-8 IX 1935“, Сплит, стр. 7, 8, 59, 60, 67;

4. Милић Р. Мајсторовић, „Међу југословенским звездама”, „Око Соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 66-70;