• У свом чланку (демантију) објављеном на порталу ИН4С дана 29. маја ове године, гђа Тијана Лопичић покушава да негира већински српски етнички састав становништва данашње Републике Црне Горе. Исто тако, она криво тумачи и пасош Петра II Пeтровића Његоша из 1840. године

Лопичић

• Пише: Никола Милованчев

У свом чланку (демантију) објављеном на порталу ИН4С дана 29. маја ове године, гђа Тијана Лопичић покушава да негира већински српски етнички састав становништва данашње Републике Црне Горе. Исто тако, она криво тумачи и пасош Петра II Пeтровића Његоша из 1840. Ауторица чланка изричито каже да жели да сазна нешто више о српској народности на тлу данашње Црне Горе прије доласка Симе Милутиновића Сарајлије у Црну Гору (1827. г.), па ћемо удовољити њеној молби.

Пасоши и црногорски пасош из 1840. године

Што се пасоша тиче: у пасоше се уписује држављанство, а не народност (врло ријетки случајеви су били да се уписивало и једно и друго). Тако је било и некада (и у Црној Гори нпр. 1840. године), тако је и данас. Сада се нпр. пасоши свих или скоро свих држава у свијету исписују и на енглеском језику. У том језику сe у пасошима држава употребљава појам „nationality«, па се рецимо упише британска, француска, њемачка, руска, словеначка итд. Иако се појам „nationality« у правилу преводи као „народност“, у овом случају (пасоши свих држава свијета, па и данашње Црне Горе), он значи „држављанство“. Државе наиме својим грађанима не уписује етничку (националну) припадност, већ држављанство. Тако је и појам „Црногорац“ у пасошу Црне Горе из 1840. означавао држављанство Црне Горе.

Никола Милованчев фото: Медија центар Београд

Да још упростим: ако је нпр. 2021. године градоначелник Лондона Пакистанац, њему ће у британском пасошу, у рубрици „nationality« писати „британска“ а не „пакистанска“ – зато што се у пасош уписује држављанство а не етничка припадност. Када би г. Садик Кан данас био шеф црногорске државе, он би у свом пасошу био означен као Црногорац по држављанству, а не као Пакистанац, што етнички јесте. Дакле: разликујте држављанство од етничке припадности!

О Српству на просторима данашње Црне Горе прије Симе Милутиновића

Гђа Т. Лопичић не зна за српску народност на подручју Црне Горе прије Симе Милутиновића Сарајлије и његовог доласка на Цетиње, дакле прије 1827. Ништа зато – неким људима је историја слабије ишла од руке и то се може поправити. За оне који слабије познају историју Црне Горе, ево неколико навода и питања за логичко размишљање:

Зна ли гђа Лопичић од када је (колико вијекова, па све до 2006. г.) католичка црква за свог надбискупа у Бару употребљавала назив »Primas Serbiae«? И можe ли да одговори зашто је уопште католичка црква у Бару тај назив увела (кад, по њој сличним погледима, у Бару нити Срба има, нит је Бар у Србији).

(Одговор за неуке, у повјерењу, није за ширу јавност: зато што је Ватикан увијек Србе волио, па је католике у Бару Српству приписао!).

Додуше, у прошлости су се понекад појављивали и проблеми, нпр. 1247. године, када су барски грађани католици осећали јачу припадност Србији него папи и говорили „…што је нама папа, господин наш краљ Урош је нама папа“ (цит. по хрватском историчару Милану Шуфлају, „Срби и Арбанаси“, Београд, 1925, ст. 89).
Хрватски академик Шиме Љубић објавио је 1880. у 12. књизи „Старина“ тадашње Југославенске (сада: Хрватска) академије знаности и умјетности извјештај властелина которског Марина Болице господству Млетачком, из године. Болица извјештава да на Цетињу има мали али врло лијеп манастир калуђера реда Св. Василија српске вјере или обреда и закона, који је саградио Иван Црнојевић. У том манастиру столује епископ са 25 калуђера и 40 других клирика и искушеника и ђака; тај владика као митрополит управља свим Црногорцима у духовним стварима а једино признаје патријарха пећкога за старешину и поглавара црквенога.

На Цетињу манастир српски Ивана Црнојевића – па да човјек не повјерује…Да ли су ти властелини млетачки погрешне информације имали 1614? (Котор је ваљда јако далеко од Цетиња…).

Крајем 1644. или у првој половини 1645. католички мисионар Франческо де Леонардис упутио је извјештај Конгрегацији за пропаганду вјере у Риму, о Пећкој патријаршији. Међу 42 епархије Српске цркве, Ф. де Леонардис је набројао и Зетску, Морачку и Црногорску (Цетињску). Овај документ је у Ватиканском архиву пронашао и објавио у САНУ у Београду 1986. год. др. Марко Јачов („Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. «, стр. 653).
октобра 1688. которски бискуп Марин Драго извјештава Римску курију да му је цетињски епископ Висарион донио писмо патријарха Арсенија Чарнојевића, са молбом да га достави папи. Висарион се назива „владика Цетиња Црне Горе српског обреда“ (»Vissarione Vescovo di Cetigne nel Monte Nero di rito Serviano«). Oвaj ватикански документ oбjaвио је Марко Јачов у књизи „Списи тајног Ватиканског архива XVI – XVIII век“ (САНУ, Београд, 1983, стр. 152-153).

Коментар је (чак и за учење неуких) сувишан.

Зна ли гђа Лопичић за документе Дубровачке републике, које је објавио др. Горан Комар, у којима се Зећани и Морачани 14. вијека називају Србима? Шта о њима мисли (ако зна за то, наравно)?
Да ли је икада чула гђа Лопичић за Св. Петра I Петровића Његоша и за његову „Кратку историју Црне Горе“? Ако зна, онда је сигурно прочитала запис Ђурђа Црнојевића приликом напуштања Црне Горе: „…остављам мјесто себе митрополита Германа, и по њем будуће Митрополите, докле, е да Бог промисли на Србски род на други бољи начин“ („Грлица. Календар црногорски за 1835“, Цетиње, стр. 66)?

Из споменуте књиге овог нашег светитеља је јасно видљиво разликовање регионалне припадности (Црногорци) од народносне припадности (Срби).

Зна ли гђа Лопичић за писмо Св. Петра Цетињског Црногорцима и Брђанима од 16. фебруара 1822, приликом доласка јеромонаха Софронија из пећког манастира, ради сакупљања прилога: „…али је оно српска црква света славено-српскога народа и мати свијех српскијех црквах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“? Зна ли који су то „патријари наши“ „српске цркве свете“ и „цари наши“ „славено-српскога народа“?
Крајем осамдесетих година 20. вијека преваљивао сам пут од 700 километара да бих дошао у Тиват и научио нешто о историји Боке од часног, ученог и драгог ми Максима Злоковића. Када би Т. Лопичић прочитала његов чланак „Словенска жупа Драчевица“, објављен 1969. у првом зборнику „Бока“, онда би сазнала и то да је нпр. 1277. склопљен уговор Которана и Дубровчана, у коме се наводи да је подручје поморске области српске државе Немањића од Вруља (код Омиша, близу Сплита) до Љеша. Да ли је доста?
Из истог зборника Бока бр. 1 би неуки могли да сазнају много и од историчара Антонија Фарчића (са Корчуле родом, Србин католик, касније прешао у православље), из чланка „Житије св. краља Владимира“. Рецимо: да је свети Владимир „…познати приморски српски владар, од 986. до 1016. године био такође краљ, а не кнез, него да су његову краљевску титулу наслеђивали и његови наследници тј. потомци Стефана Војислава“. Као допунску литературу препоручујем и чланак А. Фарчића „О постанку краљевске власти код приморских Срба“, који је објављен у „Историјским записима“ књ. 22, св. 3, Титоград 1965.
А католичка светитељка, блажена Озана Которска? Рођена као Јована Косић (Ђујовић), 25. новембра 1493, преминула у Котору 27. априла 1565. Италијански историчар Серафин Раци (Фиренца, 1531 – Фиренца, 1611) за њу каже да су јој родитељи били „кршћани, али рашки православци“. У 20. вијеку је слично писао честити свећеник Србин католик и историчар Боке дон Нико Луковић (није желио да се одрекне Српства, па није могао постати бискуп которски – на том трону су зато рађе били виђени туђинци родом): „Блажена Озана Которска рођена је 1493. – село Релези – Љешанска нахија, чобаница, од српских родитеља“.
Када, 1. септембра 1763, црногорски митрополити Сава и Василије Петровић моле католике, дубровачки Сенат ријечима: „да учините нашој цркви и народу черногорском једном сумом од асприх, како Сербли Серблима и својијем суседима“, то је 64 године прије доласка Симе Милутиновића на Цетиње, зар не госпођо Лопичић?
Да ли је икада чула гђа Лопичић за Св. Петра I Петровића Његоша и за његову „Кратку историју Црне Горе“? Ако зна, онда је сигурно прочитала запис Ђурђа Црнојевића приликом напуштања Црне Горе (1496): „…остављам мјесто себе митрополита Германа, и по њем будуће Митрополите, докле, е да Бог промисли на Србски род на други бољи начин“ („Грлица. Календар црногорски за 1835“, Цетиње, стр. 66)?
Из споменутoг дјела овог нашег светитеља је јасно видљиво разликовање регионалне припадности (Црногорци) од народносне припадности (Срби).

(КРАЈ ПРВОГ УЧЕНИЈА)

/аутор је члан Правног савјета ИН4С

Извор: ИН4С