Не прође десетак дана, а да на неки од бројних телефонских позива не добијем питање типа: “Имам фино и драго дете од сестре, таман завршила факултет, тражи посао, па ако можеш да помогнеш? Имам брата од тетке, на бироу је већ 3 године, полуде дете, хоће да иде “вани”, а јединац… Имам ћеру, имам сина… Ако шта чујеш, јави, молим те!” итд… Добро ми је позната мука те врсте која мучи не само те момке и девојке већ и њихове породице, ближе и даље… Могу рећи да сам за своје године успео и доста помагати по том питању. Али, та чињеница да, сада, са знатно веће и значајније функције могу мање помоћи него до пре неку годину, са оних нижих, заиста плаши. Плаши и показује у каквој се ситуацији налази наше друштво…
Текст можете прочитати на адреси:
хттп://www.вукоје.рс/приватна-минска-индекс-поља/