(Не)правда као бумеранг
-
Како да човјека не обузму емоције кад хрватски медији прогласе некога за државног непријатеља и јавно оставе његов број телефона излажући га малтретирању и пријетњама? Ријеч је о пензионеру који живи у Чикагу, Србину Богдану Кљаићу.
Од угодног пензионерског живота њему је група америчких адвоката направила, како сам каже, „пакао од живота”. Под старе дане Кљаић стрепи да га неко не сачека пред кућом, плаши се за безбједност чланова своје породице… Шта се заправо десило „убогом” пензионеру?
Кљаjић тврди да се једног јутра пробудио и из новина сазнао да је са још шесторо људи тужио Хрватску и да од те државе, као насљедника НДХ, тражи 3,5 милијарди долара.
Вијест је гласила да је прошлог маја поднијета групна тужба у име: Лизабет Лалић, Младена Ђуричића, Роберта Предрага Гаковића, Вељка Миљуша, Богдана Кљаића, Давида Левија и Данијела Пјевића пред Окружним судом у Чикагу. Накнада која се захтијева односи се како на материјалну штету због одузете имовине, тако и на нематеријалну штету коју су претрпјели Срби, Роми и Јевреји – жртве усташких логора. У тужби се тврди да је за ту штету одговорна Хрватска, као правна насљедница НДХ. Испоставиће се да је од седам наведених имена међу живима једино Лизабет Лалић и поменути Богдан Кљаић, који наводно не може да вјерује да га нико од адвоката није контактирао, већ су на своју руку подигли тужбу против Хрватске.
Кљаић, који се београдским медијима представио овога пута као пензионисани правник, одмах је позвао свог адвоката како би повукао тужбу, али је закаснио, јер је преко Стејт департмента тужба стигла у хрватско министарство спољних послова, које има рок од 60 дана да одговори. Уколико то уради, према обичајном праву, судски процес мора да се одржи. Хрватски медији га не штеде, па је један од тамошњих сајтова објавио Кљаићеву слику са бројем његовог телефона.
Кљаић, Суд у Чикагу, англосаксонско право, Крајишницима све ово звучи веома познато?
Није тешко повезати да је у контраверзном „чикашком процесу” управо Богдан Кљаић тада истим медијима представљен као представник Сабора крајишких Срба, који са америчким колегама уз подршку Саве Штрпца и Веритаса пред Федералним судом у Чикагу заступа преко 220.000 Срба који су прогнани из Хрватске током злочиначке акције Олуја. У том поступку Крајишници су, за разлику од Кљаића и његових сарадника, остали кратких рукава. Иронија је да Кљаић садашњу своју позицију жели да представи као позицију својих жртава – преварених Крајишника у „чикашком процесу”. Расути широм планете они су заиста преко новина сазнали да је неко у њихово име подигао оптужницу и склапао нагодбе. Стање шока је идентично, као и питање шта урадити кад неко злоупотријеби твоје име?
Крајишнике је недавно подучио Кљаићев сарадник у „чикашком процесу” Саво Штрбац, који је поручио „ignorantia iuris nocet”. Народски речено: Крајишници, ко вам је крив што не познајете англосаксонско право у коме је могуће да појединац без ичије дозволе заступа стотине хиљада људи? Сад Кљаића, као и Крајишнике, мучи иста дилема. Тужити или не оне који су се злоупотребом позвали на правило по коме групну тужбу може да поднесе неколико људи у име неколико десетина хиљада лица под условом да су претрпјели исту штету. Крајишници су осим домова изгубили вјеру у правду, док Кљаjић још увијек има наду. Можда нађе начин да убиједи хрватско министарство спољних послова да се смилује и обустави процес.
Неки тврде да у Америци лако можеш да промијениш не само број телефона, него и идентитет, а за образ те свакако нико и не пита…