• Jугословенски “Дан победе“, на жалост модерних антифа активиста, није се празновао 9. маја, већ 15. маја. Толико је требало јединицама комунистичке Југословенске армије да званично савладају непријатељске снаге, премда је отпор на појединим тачкама потрајао и дуже. Једна од тачака обрачуна након 9. маја била је и област планине Зеленгоре, где су комунистичке снаге ухватиле у обруч изнурене остатке јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). Одсудне борбе на овом простору водиле су се 12-13. маја 1945, али је гоњење преосталих војника генерала Михаиловића настављено и наредних дана.

После битке на Зеленгори, а делом и пре ње, преостали равногорци почели су масовно да се предају партизанским снагама и њиховим властима на терену. У сећањима очевидаца, како мемоариста, тако и савременика са терена, посебно се наглашава чињеница да су многи од њих код себе имали летке, којима су претходних дана засипани из авиона, а у којима им је обећавана амнестија уколико се предају.

РАВНОГОРЦИ ЛЕЦИМА ПОЗВАНИ НА ПРЕДАЈУ, А ПОТОМ ПОБИЈЕНИ

Потпоручник Ивко Јовановић из Пожешког корпуса, учесник битке на Зеленгори, један је од оних који је оставио сведочење о таквом следу догађаја: „Они су из авиона бацали плакате да се предамо, а да нам ова објава служи као пропусница. Наговарали смо младе да се предају. Многи су послушали и предали се. Наравно да су их све побили, у некој јами на Миљевини.“ Занимљиво да ниједан такав летак данас није доступан истраживачима. Ипак, њихова употреба и крајњи ефекат не би се смели довести у сумњу. „Велики број носио је пропуснице које су из авиона бацане и предавао се нашим борцима“, записао је о данима након битке на Зеленгори о својим противницима генерал Блажо Ђуричић, народни херој и тадашњи командант Трећег корпуса Југословенске армије.

Уочљиво је да се према заробљеницима снага ЈВуО на Зеленгори и околини поступа једноставно: нема пописивања основних личних података, нити прикупљања обавештајних и других информација, како је то обичај са пораженим противником. Победнике не занима ништа посебно, ни имена, ни чинови, нити какве друге информације. Заробљеници су само бројке у извештајима и ништа више. Део њих бива ликвидиран одмах на лицу места, а део одведен у импровизоване логоре у Фочи и Сарајеву. И тамо се ликвидације настављају. Нема сачуваних трагова о евентуалним саслушањима, испитивањима, као ни било каквих, па макар и импровизованих суђења. Заробљеници се одводе на удаљена места или на локације где постоје јаме и ликвидирају и бацају у бездане или планинске реке које воде ка Дрини. Потере настављају са претресањем терена и ако пронађу неке непредате равногорце, врше ликвидације или заробљавања, па ликвидације, још неколико недеља после борби. Једноставно, као и на локацијама у Словенији, где се убијају српски добровољци, црногорски четници, словеначки домобранци, хрватски домобрани и усташе, ликвидације имају сврху потпуног и што бржег уништења домаћих противника. Ко је био аутор овог злочина на крају Другог светског рата?

ЗАВЕРА ЋУТАЊА

О томе међу учесницима злочина влада завера ћутања, својствена такозваној комунистичкој конспирацији. Команданти партизанских јединица које су учествовале у операцијама, од којих су некима ово биле важне заслуге и за стицање звања народних хероја, све убијене представљају као „уништене у борби“. Ипак, понеко је и проговорио или бар поставио питање. Члан најужег југословенског комунистичког руководства, али и каснији најпознатији југословенски дисидент, Милован Ђилас, запитао се у својим мемоарима „ко је потписао, ко је издао наредбу за то уништавање“. И одговорио: „Ја то не знам. Држим да писмена наредба није ни постојала. Према структури и хијерархији – тако нешто није могао извршити нико без одобрења врха. Већ пре тога се саздавала атмосфера одмазде и обрачуна.“ Oво сведочанство је значајно јер усмерава на закључак да до масовне ликвидације није дошло стихијски, већ, као и у Словенији, директном инструкцијом и усмеравањем партијског и војно-политичког врха. Ђилас наставља: „Једном сам ја у невезаном разговору – дакако после сукоба са совјетским вођством 1948. – споменуо да смо тада претерали, јер да је ту било и оних који су бежали једино из идеолошких разлога. Тито је одвратио, одмах, као на нешто о чему је одавно створио коначни, али не и утешни закључак: Свршиш једном заувек! Јер какви су били наши судови… – Тако је, некако, и било – ’једном заувек’, мада је Озна и даље вршила погубљења, по својим критеријумима, често локалним и неуједначеним.“ Ипак, ма колико га правдали, и они су били свесни размере злочина: „Нико није радо говорио о свему томе, чак и они који су се разметали револуционарношћу – свак као да се старао да се то преобрази у страшан сан. […] Убијати без испита, колективно – не, то нема смисла, то је супротно нашем учењу, нашој вери у људе. Али у овом случају – не, доста је било! Свак је имао времена да види, да схвати и напусти.“

3. САНЏАЧКА БРИГАДА ПРЕДСТАВЉАЛА УДАРНУ ПЕСНИЦУ

O убиствима заробљеника после битке на Зеленгори говоре и неки сачувани документи 3. пролетерске санџачке бригаде, јединице која је постала ударна песница комунистичких власти у овим обрачунима. Некада истакнута партизанска јединица из битке на Сутјесци сада је имала задатак да запечати судбину конкурената у грађанском рату на истом том простору. У извештају команде ове јединице команди 37. дивизије од 18. маја 1945. наводи се да она има јако мали број заробљених – тек нешто више од 300. „Овде наведени број како заробљеника, тако и мртвих је сасвим мали, јер тачно је да је било и заробљеника као и мртвих много више, а који нису дошли нити у Штаб бригаде, нити у штаб батаљона, а било је случајева да чак ни заробљени четници нису долазили у руке ни до команде чете, јер похватане банде су убијани, клати и бацати у Дрину, о којима се ништа и незна.“ У извештају исте јединице од 19. маја пише да је ЈВуО у последњим борбама са њом имала 415 мртвих и 372 заробљена, „који су обично сви стрељани“. Премда нисмо нашли сличних извештаја, извесно је да их је морало бити још, будући да су се ликвидације заробљеника наставиле и наредних дана. Ипак, ови подаци потврђују закључак да је 3. санџачка бригада представљала ударну песницу за обрачун са остацима равногорских снага после битке на Зеленгори и да се број њихових жртава (убијених ратних заробљеника) у првих неколико дана броји у стотинама.

ГЕНЕРАЛ ДРУЛОВИЋ ДАО НАРЕДБЕ ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ

Али у убиствима заробљеника ангажовале су се и друге војне снаге, као и партизанска Народна милиција, попуњена партијским активистима са тог подручја. Чедомир Чедо Друловић, партизански провоборац, послератни генерал и народни херој, а тадашњи командант 37. дивизије НОВЈ, кључне јединице која се супротстављала надирању ЈВуО током битке на Зеленгори, оценио је губитке противника на следећи начин: „На просторији Сутјеска–Горажде–Фоча–Гласинац–Калиновик–Зеленгора јединице 37. дивизије су од 10. до 20. маја водиле борбу против главне четничке групације и убиле и заробиле око 2.700 четника и њихових старешина. Разбијена је групација од око 10.000 четника. Остатке те групације уништавао је касније КНОЈ и Народна милиција.“ Ако је од 10.000 равногораца током борби убијено њих 2.700, поставља се питање шта је била судбина преко 7.000 припадника те групације и на који начин и у ком обиму су их комунистичке снаге „уништавале“? Генерал Друловић се о томе није изјаснио.

Ипак, његова улога у овим догађајима дефинитивно није била минорна. Штаб 37. дивизије 30. маја 1945. шаље старешинама 3. санџачке јасне инструкције: „Све официре које имате код себе, наравно четничке, ликвидирајте. Доставите спискове стрељаних четника и официра.“ Наредба се допуњава 2. јуна и проширује и на заробљене војнике. „Све заробљенике уколико их имате и уколико их буде – ликвидирајте. Прикупити од њих податке који би користили даљем уништавању њихових група“. Напослетку, истог дана је поновљено да треба ликвидирати официре, чиме се „повлачи прво наређење“, што би се могло тумачити као поништавање одлуке о „кажњавању“ свих заробљеника, већ би се односило само на њихове старешине. Неке од ових инструкција потписао је лично (каснији) генерал Друловић. Притом, у перцепцији победника у грађанском рату официр, старешина и брадоња су врло често били синоними, па се и казна често односила на све оне који нису изгледом или каквим другим доказом могли да се представе као присилно мобилисани.

ТЕМЕЉНО УНИШТЕНА АРХИВСКА ГРАЂА

О месту највеће егзекуције заробљених равногораца у Босни дуго се говорило кришом: јама Понор у селу Доњи Будањ крај Миљевине остала је у усменој традицији мештана тог краја као „костурница тешка и поразом славна“. Ипак, далеко од Отаџбине, у српској емиграцији, први текстови о овом локалитету објављени су још 1960-их година у Гласнику СИКД „Његош“. Мајор Милан Стојановић, ранији командант Топличког корпуса ЈВуО, који је био међу ретким преживелим сведоцима ових збивања, указао је на то које је највеће стратиште његових сабораца: „Сви они који су се предавали комунистима били су убијани и бацани у једну јаму поред села Миљевине. По причању сељака из тога краја, само je у тој јами убијено неколико хиљада српских бораца.“

Чини се да је архивска грађа о овим догађајима доста темељно уништена; за сад се не располаже документима који би дали прецизне одговоре на кључна питања: о организацији и обиму злочина, као ни о потоњем прикривању локације. Црквене књиге умрлих (често најпоузданији ослонац за усмрћена лица над којима су свештеници вршили опело) према увиду који смо покушали у Модричи, Фочи, Миљевини и Калиновику, не могу у овом случају послужити као извор, будући да су уништене у ратовима – како на крају Другог светског рата, тако и у сукобима 1990-их. Преостала су само сећања савременика, често варљива и непотпуна. Ослобађајући их идеолошких наноса, преносимо неколико сведочења о злочину у Миљевини и Будњу.

Догађај је датован у дане непосредно после битке на Зеленгори, до 20. маја 1945. године. Један од некадашњих бораца 3. пролетерске санџачке бригаде, Никола Кнежевић, дао је о њему следеће податке: „Пред јаму, касније сам чуо да се звала Понор, су довођени, неке групе и по дану, а ноћу су се чули пуцњи. То је било сасвим близу нашег положаја. Још једном сам наишао поред јаме. Неких педесет шајкача је било око те рупе, а замисли колико је са шајкачама могло доље да оде. Камење около је било крваво. (…) Куд год кренеш око бучвара, чукара, видиш само лешеве. Лето, већ. Мирис лешева, то је тако да само бежиш из тих шума, само да ниси ту.“ Кнежевићева изјава је значајна и по тврдњи да су борци његове бригаде од својих руководилаца добили наређење да заробљенике не приводе у штаб, већ да их одмах ликвидирају – на лицу места, што говори и да их је, поред Понора, већи број убијен и на другим локацијама.

СВЈЕДОЧАНСТВО ФОЧАНСКОГ СВЕШТЕНИКА

Фочански свештеник у време 1941–1945, Новак Станојевић, описао је ово место и шта је на њему видео после слома равногорских снага. И он је сагласан са другим сведоцима око ненадано бруталног призора: „У Миљевини је била једна јама у коју су бацили доста четника. Зове се Понорница или Понор. […] Налази се тик поред пута и прошао сам поред ње одмах после 20. маја. Около је све било крваво, а из бездана су се чули јауци. […] Једном сам после у њу бацио камен. Дуго је требало да удари о дно. Та јама је неиспитана. И Дрина је била пуна лешева. Дуго су пловили и нико их није уклањао. Тако је било и другог јула када сам је последњи пут прешао: по води су се лелујале читаве лесе повезаних лешева. Деца су се била навикла на лешеве, па су их кукама довлачила до обале“. Исказ је допунио и податком да су ликвидације, поред Понора, вршене и на другим локацијама: „Пролазећи кроз шуму наилазио сам на побацане гомиле шајкача, блуза, празних новчаника, чешљева… Свуда се осећао задах лешева у распадању и чуди ме како није избила епидемија“. Постоји и неколико записа и сведочења савременика са терена која би могла да се прихвате као кредибилна. Гаврило Симовић из села Колаковића (северно од Миљевине, данас у Федерацији БиХ), учитељ и партијски функционер у Фочи, у време ликвидација у Миљевини младић од 17 година, у својим сећањима се осврнуо и на ове злочине: „Друга колона је нашла смрт над Понором, у Миљевини, том познатом људском кланицом, гдје се стропоштало доста и живих људи јер су их за собом повлачили мртви пошто су били заједно повезани. Прије тога су приморавани да играју коло уз хармонику. Неколико дана чули су се крици и јауци из дубине Понора, а вода понорница је потекла крвава до чисте и бијеле Бистрице. […] Гротло Понора су касније земљом затрпали булдожери мрког угља како би се сакрило мјесто и заборавила прича о великој погибији српских синова.“ Али Понор, премда највеће и најпознатије, није био и једино стратиште у Миљевини. Да је било ликвидација и на другим локацијама у овом месту показује и случај тројице свештеника: Будимира Соколовића, Светолика Швабића и Бошка Живадиновића. Пошли у одступање са јединицама ЈВуО из Шумадије, ова три духовника заробљена су и ликвидирана маја 1945, а потом покопана поред пута, на коси недалеко од копа угља. Ипак, о појединостима догађаја ћутало се деценијама.

ШТЕТНО ПРЕУВЕЛИЧАВАЊЕ БРОЈА ЖРТАВА

Тему злочина над заробљеницима са Зеленгоре отворили су крагујевачки Погледи 1990. године, разбијајући до тада вишедеценијску заверу ћутања о једној од највећих послератних егзекуција у Југославији. Ослањајући се на неколико исказа, Погледи су први донели податке о јами Понор, називајући је „српском Катинском шумом“. Међутим, поменути напис означио је и почетак стварања мита о 20.000 „српских омладинаца“ („многи од њих нису били дорасли за прво бријање“) погубљених на само једној локацији, који је имао вишеструке последице по стварање историјске свести о овим догађајима. Најпре, страдање равногораца из Србије, карактеристично за широко подручје Зеленгоре и Подриња, везивано је за само једну локацију; преувеличавањем броја жртава и инсистирањем на таквој цифри борба за њихове идентитете стављена је у други план; причом о „голобрадим младићима“ повређена је историјска истина да се радило о уништењу врха ЈВуО, које је унеколико представљало и елиту Србије; кривица за њихово погубљење приписана само једној јединици, 16. муслиманској бригади Југословенске армије – јединици која се тада налазила на северу Босне, уместо оним јединицама (и њиховим командантима) које су се заиста налазиле у околини Фоче и Калиновика у мају 1945. године. А реч је била углавном о санџачким, херцеговачким или средњебосанским јединицама, махом попуњеним српским саставом, у мањој мери неким другим националностима или вероисповестима. То се такође поклопило са устаљеном шемом комунистичких егзекуција: поједностављено, свака нација морала је да убија „своје“. Код Срба је, у плановима и пракси комунистичког вођства, било посебно важно да сами покажу одлучност за сукоб са „великосрпском буржоазијом“, главним непријатељем КПЈ/СКЈ током читавог њиховог постојања, а ЈВуО се представљала њеном војском и њеном последњом одбраном.

Генерал Ђурађ Предојевић Ђурин, Србин из околине Санског Моста, народни херој и командант 53. (средњобосанске) дивизије НОВЈ која се супротстављала напредовању равногораца ка Зеленгори, у предговору књиге о овој јединици почетком 1980-их година (!) написао је управо то: „Посебно што треба, истаћи у предговору, јесте значај дивизије у борби против главних снага контрареволуције четника Драже Михајловића и Павла Ђуришића, као и четника са подручја средње Босне. Народ средње Босне са својом 53. дивизијом коме су четници издајом, масовним злочинима, насиљем и пљачком пуне четири године наносили велико зло у неодољивом јуришу, задао им је уништавајући и коначни ударац. Тиме су синови и кћери средње Босне спрали срамну љагу и мрљу свјетле историјске прошлости свога подручја и доказали да четници никада нису имали подршке у народу Средње Босне, већ да су се одржавали искључиво помоћу Њемачког фашистичког окупатора.“ Сукоб је, дакле, пре свега био идеолошки, не национални.
Али, ексклузивистичким приступом новинара и публициста у истраживању дуго потиснуте теме, задуго је онемогућен и било какав научни приступ овом проблему и његово истраживање које не би било у грубој колизији са наративним изворима. Свако даље евидентирање масовних гробница, њихово истраживање и евентуална ексхумација стављени су 1990. у други план. Чини се да је само сазнање да постоји такво место, где је уморен већи број припадника ЈВуО без икаквог суда и евиденције, било довољно за јавност. Нови рат у Босни и Херцеговини додатно је погодовао запостављању ове теме: он је донео нове жртве и нове нестале, а са њима и нове приоритете у истраживању ратних злочина. Чињеница, пак, да су масовне гробнице равногораца остале на територији која данас припада Републици Српској можда донекле погодује њиховом даљем истраживању.

ПРОМЕЊЕНА КОНФИГУРАЦИЈА ТЕРЕНА

Данас, читав овај крај изгледа сасвим другачије у поређењу са 1945. годином. Изразита депопулација и промена читаве конфигурације терена отежавају суочавање са злочинима у Будњу. У ратно доба, пут из Миљевине према Фочи водио је управо поред села Доњи Будањ и отвора (улаза) у јами Понор. Отвор је био са десне стране пута, када би се прошао брег на коме је 1939. године саграђена црква посвећена Светом Илији. После рата, заправо тек 1980-их година, улаз у јаму је затрпан огромним количинама јаловине из оближњег рудника мрког угља и сада је то брежуљак који се наставља на остали део крајолика. Излазни отвор јаме Понор који води у реку Бистрицу, данас је међутим доступан. Наиме, обалом Бистрице је 1930. саграђена железничка пруга која води од Миљевине ка Броду на Дрини. Касније је коришћена за превоз руде из рудника у Миљевини, али је 1978. демонтирана и уместо ње данас ту пролази магистрални пут Фоча–Сарајево. Између два тунела на овом друму, налази се отвор јаме Понор из кога тече некаква мала и брза понорница у Бистрицу. Будући да је улаз недоступан, чланови спелеолошког друштва Ursus Spelaeus из Фоче покушали су најпре 2013, а онда у наредним годинама још два пута, да јами Понор приступе из њеног излаза; природне бране нису им дозволиле да дођу до дела за који се сумња да је испуњен костима и посмртним остацима убијених равногораца. На насутом брду постављен је мермерни крст са натписом „Чекамо васкрсење мртвих“ – и то је за сад једино обележје на овом месту злочина. Док се на свеобухватно истраживање овог локалитета још увек чека, на неким другим стратиштима извршене су и појединачне ексхумације. Међу њима је гробница у Миљевини, на којој су 1945. били покопани убијени свештеници – Будимир Соколовић (једно време верски референт при Врховној команди ЈВуО), Бошко Живадиновић и Светолик Швабић. Њихови посмртни остаци пренети су у локалну цркву Светог Илије. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на предлог митрополита Дабробосанског Николаја и након прикупљене документације, 2005. је канонизовао свештеномученика Будимира Соколовића, као што је раније учинио и са Јованом Рапајићем и Михаилом Ђусићем. Спомен Светих мученика Дабробосанских и Милешевских (свештеника пострадалих од комунистичке и усташке руке) од те године се молитвено прославља сваког 11. јула.

НОВОМУЧЕНИЦИ МИЉЕВИНСКИ

То представља и симболички важну чињеницу за све погубљене у Миљевини, који се данас у окриљу СПЦ помињу као новомученици миљевински. На заједничкој фресци у Храму Светог Илије у Mиљевини приказани су ликови који симболизују, у истој дугој колони, и свештенике и припаднике ЈВуО са војничким обележјима. У Миљевини је августа 2020. освештано и земљиште за будући „храм мученика“, који ће садржати и крипту у којој ће бити похрањене кости свих ексхумираних равногораца који су погубљени на ширем простору Зеленгоре, између Фоче и Калиновика. Даља истраживања у овом правцу допринеће суочавању са прошлошћу и видању рана из братоубилачког рата. У том процесу, изношење пуне историјске истине о злочину у Будњу представља изузетно важан моменат. Чак и ако би се најниже процене о броју убијених у јами Понор, које се мере у стотинама, показале као истините, та јама била би једно од најстрадалнијих места (и највеће необележено стратиште) у Другом светском рату на територији Босне и Херцеговине, односно Републике Српске).

Али, припадници ЈВуО заробљени након слома на Зеленгори ликвидирани су на више локација, на широком простору Фоче, Калиновика, све до надомак Горажда. Док се у усменој традицији о броју жртава у Понор-јами говори у хиљадама, за ове друге се користе стотине и десетине. Ипак, ни ове локације нису довољно истражене, нити су злочини документовани, па се у овом делу ослањамо првенствено на усмене изворе. Истраживачи са подручја Калиновика наводе да је једна или више масовних гробница убијених лоцирано и на територији села Обља, Романа, Граисељића, Мосоровића, Доброг Поља и Вратла, као и Сочана, Улога… Тешко је раздвојити која од гробница је испуњена са убијенима у борби, а која са накнадно стрељаним равногорцима; вероватно да су на већини локација измешани и једни и други.
У Сочанима, при прелазу Језернице, поред погинулих једна већа група равногораца била је и заробљена. Потом су бачени низ стене у реку. Набујала Језерница је тако остала гробница многих: наводно и до 400 погинулих и убијених припадника ЈВуО. Преко лета су се њихови лешеви распадали, па су сељаци престали да напајају стоку уз реку. Низводно, према Улогу, на месту где већ настаје Неретва, постоји још стратишта, од којих се као веће помиње Зеленац, на самој обали реке.

ПРЕКО ГРОБОВА ПРОШАО ПУТ

По преласку Језернице, главнина ЈВуО 11. маја је ушла у Обаљ (девет километара западно од Калиновика). Овде су се борбе наставиле, а у селу је остављен и један број рањених и изнемоглих, које су партизани касније редом откривали и ликвидирали. Једна од гробница налази се на излазу из села, у правцу према Калиновику, са десне стране пута. Друга је уз имање породице Ђого, покрај стећака, преко које је делом прошао и пут; у њој је сахрањено наводно 20-ак убијених. Овде има и појединачних гробница, за које се знају тачне локације: поручника Негована Арсенијевића из Горске краљеве гарде, жандармеријског подофицира Јована Владушића из околине Лознице, капетана Милана Бабића, извесног пуковника који је погинуо код Гајовића кућа и других.

У Романима и Граисељићима, селима на падинама Лелије, на правцу према Калиновику, налази се још неколико необележених стратишта. Највећа је Пожегова дол у Романима (пет километара западно од Калиновика), недалеко од старог турског гробља, у којој је накнадно закопан већи број погинулих и убијених. Усмена традиција у вези са овим местом доводи и страдање Ђачке групе пуковника Палошевића; међу пронађеним лешевима био је и већи број омладинаца у раним двадесетим годинама. Одавде, под борбом, колоне ЈВуО крећу ка Зеленгори.

ТРАЖИО ВОДУ – ДОБИО РАФАЛ

У селу Вратла, десет километара источно од Калиновика, на путу Калиновик–Миљевина, налази се гробница погинулих у борби и накнадно стрељаних равногораца. Усмена традиција ово место доводи у везу са страдањем колоне Драгослава Рачића; уз имање породице Сладоје покопано је наводно око 100 или нешто више жртава. У сећању савременика помињу се и извесна браћа Радуловићи, који су уморени на овој локацији. „Дајте ми воде, ваљда сте и ви Срби“, затражио је помоћ један од тешко рањених – на шта га је партизански руководилац дотукао хицима.

Добро Поље (тринаест километара од Калиновика, данас на раскрсници путева за Фочу и Сарајево) једина је локација изван Будња на којој је постављено спомен-обележје убијенима. На споменику на улазу у село, са десне стране пута, написана је следећа порука: „Једанаест хитаца који оборише ваша тијела, још голобраде младиће, испаљени су у срце читавог народа… Не можемо се надати никаквом добру, без општег покајања и молитве Богу – и за те несрећнике, ваше убице, идеологијом комунистичком помућене и за престанак наших раскола и странствовања од изворних вриједности наших предака.“
У Мосоровићима, пет километара североисточно од Калиновика, на локацији Подгајница ликвидирана је и закопана група заробљеника. Стрељање је извршено у другој половини маја 1945, а сећања савременика говоре да се радило о групи од око 170 људи, који су потом покопани у три гробнице које се налазе једна уз другу

НА ИСТОМ МЕСТУ СТРАДАЛИ И ПАРТИЗАНИ И ЧЕТНИЦИ.

У селу Јелашца, као и на путу према врховима Зеленгоре (Љубин гроб), постоји неколико појединачних обележених гробница, као и већи број необележених. У завршници рата, места страдања равногораца преклопила су се са партизанским из 1943. године. Ту је и гроб извесног „попа Ракића“ (1912–1945), који је био заостао у повлачењу и ког су у Јелашцима ликвидирале партизанске снаге. Једна породица крај чијег имања је убиство почињено поставила му је крст и одржава га деценијама.

Врбница, 37 километара удаљена од Фоче, село је у којем су се током 12. и 13. маја 1945. водиле интензивне борбе. Ту је настрадао већи број официра и војника (броје се сигурно у стотинама), међу којима и командант Србије, ђенерал Мирослав Трифуновић. „Био је леш на леш“, како описују савременици. Трифуновићево гробно место, које се налази дубоко у шуми, од 2016. је обележено, али не и друга места страдања равногораца. И овде је, поготово након борби, било и ликвидација заробљеника, док су партизанске снаге „чешљале терен“. Исти случај је и са Љубином и Закмуром, где су такође вођене крваве борбе уз стотине погинулих, али где данас нема ниједног спомен-обележја. О томе говори и сачувано сведочење мајора Александра Милошевића: крајем јула 1945. он је управо на једном пропланку између Врбнице и Љубине пронашао посмртне остатке стрељаних војника Смедеревског корпуса ЈВуО. „Били су то сасушени костури у оделима, остали несахрањени још од маја. Једном од таквих, костуру у одећи, завукох прсте у џеп, јер се налазила нека хартија. Била је то нека врста легетимације. На њој име ветеринарског помоћника у 5. коњичком пуку у См. Паланци. Сетио сам га се. […] Он је сада био у саставу Смедеревског корпуса. Не верујем да се ова група, у којој је он био, предала. Вероватно су били опкољени и, без муниције, у безизлазном стању.“ Било је то кратка и не превише упечатљива прича о судбини равногораца који су се маја 1945. нашли у обручу Титове армије. Друге никада неће бити испричане.

ДРИНА ОДНЕЛА МНОГЕ МРТВЕ

Не зна се колико је још гробница и на којим локацијама у правцу Тјентишта и на ушћу Сутјеске у Дрину, али је сигурно да их има, будући да су на тим теренима вођене неке од најтежих борби током 13. маја 1945. године. У граду Фочи, као локације на којима су закопани равногорци који су убијени док је у овом граду постојао сабирни центар у јуну 1945. помињу се насеља Застава и Рибарско. Својеврсна масовна гробница била је и река Дрина, у коју су бацани многи раније ликвидирани равногорци. По сећању свештеника Новака Станојевића, стрељања су вршена и на мосту на Броду.

Убиства заробљеника посебно су интензивирана после Зеленгоре, када су групе војника стихијски почеле да се извлаче, предају и траже начина да се извуку из обруча. „Једног прохладног јутра у село Локве је дотјерано 45 војника, похватаних у Отки, а са њих је поскидано све војничко одијело. Нису побијени на једном мјесту, него по мањим групама на више мјеста у потоцима око Превиле, на Рушље брду, са обје стране косе, те у долини испод Загубовца и још на неким мјестима. Сваки дан су ишли људи из оближњих села да их покопају. На једном мјесту два дјечака са око својих 15 година су се загрлили и тако загрљени пали један поред другога“, записао је савременик. Сведок Илија Гутаљ описао је и брутално убиство 11 заробљених равногорских омладинаца на месту званом Илијак, крај Праче. Њихова егзекуција, без икаквог саслушања, извршена је на Спасовдан 1945. године.

УБИЛИ И СВЕШТЕНИКА

У селу Рисјак, које се налази 10 километара југоисточно од Фоче, извршена је серија сличних егзекуција. По сведочењу савременика, на ливади званој Бјелило у центру насеља извршено је групно стрељање око 40 заробљеника, махом млађе животне доби. Потом су сахрањени у две масовне гробнице, у шуми удаљеној стотинак метара од сеоског гробља. „Тих дана је убијен и један свештеник (којег су сељаци крили у једној кући) а он је видјевши да долази партизанска јединица покушао да побјегне низ ливаду… погодили су га митраљески меци на самом дну ливаде и сахранили су га сељани и оближној шуми званој Лисник“. У овом атару једна гробница постоји и на месту званом Грдигора, на путу Рисјак‒Јелеч, недалеко од реке Отеша.

И у планинском селу Требичини, 25 километара југоисточно од Фоче, сценарио је био идентичан: после битке на Зеленгори деморалисани равногорци су се предавали са лецима о амнестији у рукама, али су победници у грађанском рату према њима били немилосрдни. На ливади Загањца – имању Дракула, покопано је 17 убијених равногораца који су се предали властима, међу којима је био и један свештеник. Коначно, у овом селу је више десетина заробљеника погубљено и на локалитету Пропас јама; 2013. спелеолошко друштво из Фоче спустило се на дно ове јаме (дубине 40 метара) и пронашло око 20 посмртних остатака убијених, међу којима је по величини костију било и малолетника.

НАСТАВИТИ ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ

Наведени примери само делимично показују размере злочина над заробљеним равногорцима и њихове патње по слому у пролеће 1945. године. Стратишта и масовне гробнице су, као што видимо, само делимично обележени (Добро Поље код Калиновика, Мајевац и Младиковине крај Теслића, Скугрић код Модриче и још поједина места у Посавини), док су ексхумације, као логичан след истраживања, без којих није могуће ни успоставити целовиту слику злочина, за сада готово у потпуности изостале. Осим ретких појединачних случајева, такви примери су присутнији на Лијевча пољу, где је пре петнаестак година из четири гробнице ексхумирано око 25 војника из Црне Горе. У селу Кукуљама и Сеферовцима током 2002. ексхумирано је и 20 бораца из Херцеговине и сви су уз почасти пренети у своје родно Гацко. У Мајевцу, месту где се налазила централна болница и где се сматра да је остао већи број посмртних остатака умрлих и убијених, у првој почетној ексхумацији током 2010. ексхумирани су посмртни остаци 23 равногорца. Нажалост, са овом акцијом се тада и стало. Ипак, оне су показале вишеструку важност истраживања и отварања гробница: у њима су, иако су се сведочења савременика често доводила у питање, заиста нађени посмртни остаци убијених (често и већи број него што се сумњало), а јавност се упознала са ратним злочинима комуниста који су се деценијама негирали. Уколико се буде истрајало на евидентирању и ексхумацији и на простору Зеленгоре, показаће се и размере и суровост победника у грађанском рату, а кости невиних жртава наћи ће свој мир после много година. После толиких неправди над њима и њиховим породицама које их никада нису дочекале, можда је то и највише што им је потребно.

др Немања Девић