НАСЛОВИ

ТЕКЛИНО ЗВОНО ОДЈЕКУЈЕ СА ЗУБАЦА: Прва литургија у обновљеном храму у Орашју (ФОТО+ВИДЕО)

  • По благослову Његовог преосвештенства Епископа захумско – херцеговачког и приморског Г. Димитрија, у недељу 15. маја 2022. године, служена је Света Литургија и освештано ново црквено звоно храма Свете првомученице Текле равноапостолне у селу Орашје, на Зупцима.

Евхаристијским сабрањем началствовао је презвитер Драгиша Томић уз саслужење архимандрита Исаие, предсједника Грађевинског одбора протопрезвитера Мирослава Ратковића, надлежног пароха протопрезвитера-ставрофора Бориса Бандуке и вјерног народа зубачког и требињског краја.

Послије Литургије уприличен је културно-умјетнички програм и за све присутне организована трпеза љубави.


Нови храм гради се у непосредној близини темеља некадашњег, великог храма Свете првомученице Текле, који је био величине 16,5 х 10 м, а којег су порушили Турци највјероватније у другој половини 19. вијека. Сада је за веома кратко вријеме урађено много, завршени су до сада предвиђени радови и настављају се радови на унутрашњем уређењу храма, кречење, постављање пода и иконостаса са иконама, затим облагање храма каменом, као и други завршни радови.

Текст и фото: Епархија ЗХИП

 

ЖАРКО Ј. РАТКОВИЋ: ЗВОНА ХРАМА ТЕКЛИЈИНОГ

У име домаћина скупу се обратио Жарко Јебтов Ратковић, иначе и предсједник Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду чију бесједу у цијелости преносимо.

Мало ко на свијету овом има привилегију да се роди на висоравни са које пуца поглед на родну кућу једног свеца, на кућу Светог Василија Острошког и Тврдошког у Мркоњићу. То је светилиште. Још мало, ако се придигнем на прсте, могао бих видјети Дучића и Његоша како у Требињу, један наспрам другог, ћуте или зборе, то само они знају.

Е, па ту повластицу и задовољство имамо ми, Зупчани. Нема сумње да смо нечим задивили Творца. Можда зато што смо више но други прожети духом српске традиције, вјере и културе или што боље од другијех знамо „молитву господњу“.

Данас се осјећам као Дучић који је путовао у Витавару, мјесто гдје је Јован пустињак крстио Исуса сина Маријиног, творца новог човјека. Вели пјесник: „Опраћу очи и лице у Јордану, на чијим разбијеним огледима плови мученички лик Христов. А вратићу се најзад натраг, као онај блажени из Еванђеља: чије су очи видјеле чудеса“.

Ја сам јутрос, након много љета, очи и лице опрао овдје на Зупцима водом из густијерне из мајчина лавора. Да ме жеља мине и да боље видим и чујем свето Теклијино звоно, звоно Зубачко и свих добронамјерника.

Звук црквених звона увијек ме фасцинирао. Једноставно, дотиче најскривенију дубину људске душе. Односно, на мистичан начин везује земаљско са небеским. Посебно су ми блиска и драга звона са Спасове и Ђурђеве цркве чији ми се звук утиснуо још у дјетињству, грије ми душу за цијели живот и носи ме далеко. Чинило ми се да за празник или вјенчање једно те исто звоно ведрим тоном слави, а за спровода звони тугаљиво.

Присјетих се приче наших старих о судбини звона са Илијине цркве. Крвници српског народа, који су наумили да нам наметну отровну папинску вјеру, бацили су једно звоно низ Илијине греде, а друго црквено зубачко звоно однијели су у Конавле. Оног непоменика што је звона оскрнавио сустигла је народна и божија клетва. Остатак живота провео је савијен до земље и тако гобав отишао на други свијет. Њега и његове потомке и данас зову Гобо.

Некад давно, шетао сам обалом Херцег Новог са блиским рођаком, који дуго живи у овом српском мјесту. У једном моменту зачула су се звона неке цркве и мој рођак ми је, са искреном озбиљношћу, објаснио да су звона тиша кад је влажно, продорна кад је ведро и пригушена кад снијежи. Годинама се трудим да осјетим ту разнобојност тоналитета, али не иде ми. Поред тога, упорно прижељкујем угодна привиђања аутора.

Јесење идиле коме звона „пјевају љепше од пјевача, звуче звучније од музике. Кад звоне звона цвијеће уздише, птице крију главице под крилце, очи се склапају, а душа отвара чаробне зјенице“.
Нека глас звона новог храма Свете Текле буде глас божанске заштите и носилац свете снаге која ће нас држати у слози и љубави,а богами и помоћи у преображењу духовном и моралном, вјерском и културном и нек се чују од свитавца до Голг брда, од Вилињака до Царева поља, од Шкуљевца до Дреновог Дола и нек верне у цркву позива.

Ову скромну бесједу завршићу цитатом из романа чувеног књижевника:

„Ниједан човјек није острво, само по себи цјелина;
Сваки је човјек дио Континента, дио Земље;
смрт ма ког човјека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човјечанством.
И с тога никад не питај за ким звоно звони: ОНО ЗВОНИ ЗА ТОБОМ“.

И на крају Бог вам сваку срећу дао!

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар