• Правда. Мала или велика. Спора или брза. Достижна или недостижна. Ма у сваком Божијем сегменту живота, та ријеч се окреће као покварена грамофонска плоча.

Аман, ти епитети који јој додају, додуше свако на свој начин, чудан је људски его, чине да та ријеч постаје потпуно страна. Неко, од револта је уопште и не мијења, само дода онај префикс не.

Знате ми мислимо да све знамо, и онда кад не знамо. Умјесто да повијемо главу глумимо добре улоге праведника и зналаца. Данас свако зна шта је неправда, а нико тајни рецепт да би се преобратила у позитивном смјеру. Знате, ако одете код некога на весеље, рођендан или свадбу, уплешћете се у мрежу. Вашим нервним ћелијама завладаће мисли, да и оно што сте знали, будете убјеђени да не знате.
А у самој сржи трач партије је управо та Богом (не) дана правда. Ма нису праведни ни политичари ни учитељи, ни професори, ни доктори по вама.
Вјероватно, ми боље знамо теореме из математике, него онај ко је сједио на факуктету, најмање 4 године. И ми би боље прописали рецепт и лијек за холестерол, него тамо неки доктори…
Поготово у нашем поднебљу, чим нам забране суво месо и кајмак, ради нас самих, одмах не знају ништа. А они на власти….

Ма јок, не знају ето они правилнике, које су изучили више пута но ја што слова утиснем у овај текст. Али главна нам је реценица да правде нема. Е ,весели да је има, не би имали о чему прицати. Кога би онда кривили? А кад је добијемо, тад се не хвалимо. Само кажемо, вријеме је више, није морала ни сад. А да није ни сад, ко би остао од нас. И мене од малена уби правда. Дао ми Бог језик дугачак, па шта ћу. Морам ја по моме истјерат је, па таман себи нанијела неправду. Заредала бих с једног краја свијета, на други. И као штапићем је призвала. Али не могу, не можемо бар како хоћемо. Али ја вјерујем, доће она кад тад, хоће вала, изуче се из чизама неправде. Али тек онда кад сами се саберемо и запитамо себе, да ли смо праведни, не према драгом, већ себи, нераскидивом врпцом везаном пријатељу?!