• Мла­да пла­ни­нар­ка из Би­ле­ће Ива­на Та­ба­ко­вић, ко­ја је 17. ја­ну­ара па­ла с гре­бе­на у про­ва­ли­ју на хер­це­го­ва­чко-црно­гор­ском пла­нин­ском ма­си­ву Ор­јен, вра­ти­ла се оми­ље­ном спор­ту, ко­ји ју је по­но­во одвео на мјес­то гдје је до­жи­вје­ла не­сре­ћу.

„Ни­ка­да ни­сам ни по­ми­сли­ла да се одре­кнем пла­ни­на­ре­ња, а ка­да сам се на­кон па­да не­да­вно по­но­во по­пе­ла на Ор­јен – из­гле­дао ми је ље­пши не­го ика­да, као да први пут ви­дим све ње­го­ве врхо­ве и ље­по­те“, ка­же Ива­на, ко­ја се де­сет мје­се­ци на­кон па­да осје­ћа изван­ре­дно. На­кон па­да са гре­бе­на у 200 ме­та­ра ду­бо­ку про­ва­ли­ју, Ива­ну су од си­гур­ног смрза­ва­ња спа­сили ње­ни дру­го­ви пла­ни­на­ри из „Ву­чјег зу­ба“ из Тре­би­ња, чи­ји је ду­го­го­диш­њи члан, али се она ни па­да ни вре­ме­на у ко­ме се опо­рав­ља­ла не сје­ћа.

Ка­же да јој да­нас из­гле­да нес­твар­но ка­да чи­та све те члан­ке ко­је су ме­ди­ји та­да пи­са­ли, ка­ко су је ње­ни дру­го­ви ци­је­ле но­ћи гри­ја­ли ти­је­ли­ма, ка­ко је акци­ја с­па­са­ва­ња тра­ја­ла пу­них 15 ча­со­ва, да би се ли­је­че­ње нас­та­ви­ло у црно­гор­ским бол­ни­ца­ма Ме­љи­не и Ри­сан, за­тим у Тре­би­њу, па у Ба­ња­лу­ци.

„Ве­ли­ку по­дршку у опо­рав­ку сам има­ла и од по­ро­ди­це и од при­ја­те­ља, од мо­јих дру­го­ва из ‘Ву­чјег зу­ба’, али и љу­ди ши­ром сви­је­та ко­ји су ми сла­ли по­ру­ке и те­ле­фо­ном и на Фацебоок, па сам се прос­то и са­ма за­чу­ди­ла ко­ли­ко то­га има, ма­да сам мно­ге од њих про­чи­та­ла тек на­кон оног првог опо­рав­ка„, при­сје­ћа се Ива­на.

Ка­же да су јој ве­ли­ку сна­гу да­ли и ма­ли­ша­ни би­ле­ћког дје­чјег врти­ћа, у ко­јем ра­ди и ко­ји­ма уса­ђу­је љу­бав пре­ма пла­ни­ни, уче­ћи их да бу­ду ја­ки, хра­бри и из­држљи­ви, а то­ме ју је, до­да­је, на­учи­ла упра­во пла­ни­на, на ко­јој је 17. ја­ну­ара пре­жи­вје­ла са­мо још је­дно жи­во­тно ис­ку­ше­ње.

Независне новине/В.Дука