– Има ли ђеде случајности под небом?! – пита унук свог дједа.
– Има синко, ако ти је тако лакше. Али ако ћемо право, случајна није ни трун крај вашке! А како може  бити унук крај ђеда?!

Данас је и званично Република Сјеверна Македонија постала тридесета чланица Организације Сјеверноатлантског споразума – НАТО.
Ова одлука службено је објављена 27. марта 2020. године, на 79. годишњицу од када је у Београду извршен државни пуч групе генерала и збачена Краљевска Влада Цветковић-Мачек, а која је прихватила савез Краљевине Југославије са Тројним пактом.

Историја већ сада тај – 27. март 1941. – тумачи као други српски Видовдан, судбоносан по свему што је након њега задесило српски народ и његову државу, а по трагици посљедица најсличнији видовданско-косовском изгинућу.

Уз то, прије три дана навршила се и 21. годишњица од почетка, заиста злочиначке и законоломне агресије, истог тог НАТО-савеза на Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору).

Послије 78 дана противправног и противчовјечног разарања једне независне европске земље, а која при том није напала ни угрозила нити једну чланицу овог војно-безбједносног савеза, већ само бранила своје праве на недјељивост државотворног тла и закономјерност своје власти на сваком педљу уставности, ово до тада невиђено силовање правне и демократске земље, од у насиљу здруженог савеза 19 држава и њихових војних ресурса, биће привремено заустављено потписивањем Кумановског војног споразуму, на територији данашње Републике С. Македоније.

Помен њемачким војницима на њемачком гробљу у Скопљу одржан у присуству представника бугарских црквених власти са архимандритом Стефаном и бугарских виших официра, 11. новембра 1941. године (Историјски музеј С. Македоније, Скопље)

Ни ово свакако није било случајно.
Србија и Црна Гора су 9. јуна 1999. године биле присиљене да у Куманову потпишу војно-технички споразум о повлачењу трупа са територије Косова и Метохије, и то управо на удаљености 10-ак километара ваздушне линије од куле на Зебрњаку, гдје су 1912. године српске краљевске трупа извојевале величанствену Кумановску побједу, а којом су послије вјековног ропства ослобођени Стари Рас, Косово, Метохија и Јужна Србија. Постоје црно-бијеле фотографије српских војника док играју коло насред Куманова, и војних ешалона који марширају кроз Душаново Скопље.

Ни за трен не смијемо заборавити да у овој 2020. години и даље славимо грандиозни јубилеј, величанствену славу Осам Вијекова Српске Цркве, а која је управо у Скопљу оглашена Патријаршијом, на Васкрс 1346. године, на двору Цара Душана.
Уз то, ове године се навршило и 100 година од када је уједињена Српска Црква, од Кајмакчалана до Триглава, а под круном Краљевине СХС.
Скопље и Јужна Србија (данас тзв. Сјеверна Македонија) били су и тада као и кроз вјековно трајање српске средњовјековне државе незамјењиви дио српске земље, упоредив по светости и значају само са Косовом и Метохијом.

У Првом свјетском рату Македонија ће постати велика костурница српске војске. Битка за Кајмакчалан ући ће у свијест нашег народа као несагледиво дјело жртвовања, херојства и родољубља!
Толико љубави исказано у налетима младих војника на бугарске гвоздене ровове мало је ко у свјетској историји приуштио свом потомству.
Отиђите на Кајмакчалан и погледајте гдје се са обала мора успео српски војник, и колико је пролио живе крви за гребен одакле је могао гледати своју Србију!

Најозбиљније процјене српских удружења у Македонији говоре да на тлу Републике С. Македоније постоји од 80 000 до 100 000 српских војничких гробова.
А гдје су кости српског народа, монаха и тежака?!
Гдје је наше непроцјењиво културно, духовно и природно благо!
Манастири, цркве, метохије, гробља, споменици, књиге, фреске…

На овај историјски дан, 27. марта, када је призивом свјетске слободе од наших предака започела свеопшта драма српске голготе, а која и данас траје и којој се не назире краја, простор Сјеверне Македоније (историјскe Јужне Србије) проглашен је земљом под окриљем злочинца и злочинства, глобалистичке силе терора!

Има ли протеста у данашњој поробљеној Србији?!
У покраденој и опустјелој Републици Српској?
У свезаној и облаганој Црној Гори?

Нема, и неће га задуго бити, јер 55 година комунистичког и 20 година капиталистичког ропства, из српске свјести отима Вардарску Србију као најскупље плаћену српску државотворну земљу, баш као што је азијатски зулумћар отимао дијете од мајке и стварао новог јањичара!

Али не ћутимо, не клонимо! Памтимо, свједочимо!

Улазак италијанске окупационе војске у Кичево, априла 1941. године – (Историјски музеј Македоније,Скопље)

Вардарска Србија је данас и званично окупирана и без случајности проглашена отетом на овај историјски српски дан!
Ништа под небом није случајно и све има своје име!
Име је знамен, јер онај ко те назва тај те и роди.
Стара Србија се простире око Кајмакчалана до Шар-планине, а Нова Србија од Шаре до Сент Андреје.
Није ово крај наше историје, српски народ који је прешао миленијумске путеве носећи своје име и своју ријеч слободе, губио и градио државе и царства, то најбоље памти и зна.

Кајмакчалан је капија, а Вардар тапија од Србије!

ГОРАН ЛУЧИЋ

ВАРДАР

И уста пророкâ и мишца јунакâ,
Напише се снагом твоје свете капи.
Сад кроз наша срца иду крупни слапи
Твојих светлих струја и огњених зрака.

Свој хлеб и ловоре залили смо тобом;
Молитва и химна, обе су те пуне;
Пуне су те наши вапаји и струне;
Као Млечни Пути сјајиш нашим добом.

Узели смо гордо у своје трофеје
Све твоје огњене заставе и маче,
Опленили твоје смарагде што зраче,
И твоје матице развели у леје.

Овде се бораху претци с потомцима:
Лавови од туча мотре живе лаве;
Две твоје обале две су наше славе:
Ми смо победници безмерни над свима.

Течаше из царске легенде, а сада
Робујеш у причи о нама; и груби
Сен наших легија сад на тебе пада;
Све твоје ветрове носимо у труби.

Јован Дучић