У свечаној сали Старог двора у српској престоници 24. марта 2022. године одржан је научни скуп Дубровник и Београд некад и сад у организацији Удружења Наука и друштво. Портал Слободна Херцеговина ће у неколико наставака пренијети кључне поруке учесника овог научног скупа.

Проф др Наташа Ћалдовић Трнавац (фото: Трифко Ћоровић)

Проф др Наташа Ћалдовић Трнавац је истакла да посљедњи велики дубровачки пјесник Милан Милишић приказује однос Дубровника и Београда у свој својој сложености.
Управо се Милан Милишић води као прва жртва гранатирања Дубровника 1992. године. Страдао је у свом дому на Плочама, док је преводио великог америчког пјесника Роберта Фроста.

Многа дјела остала недовршена

– Милишић је за живота био познати пјесник. Објавио је девет збирки поезије, од којих су прве двије на екавици. Волеле су ме две сестре, скупа објављена је у Београду, 1970, када је Милишић живио у југословенској престоници, у коју је дошао као студент југословенске и опште књижевности, и постао члан Удружења књижевника Србије. Карактеристично за Милишића је то да је, присно се дружећи са Кишом, усвојио његов став да дјело мора одлежати и да се мора преправљати. Међутим, чак је и Киш тврдио да је у том доправљању и поправљању и претеривао, па је оно понекад имало и супротан ефекат – рекла је Ћалдовић Трнавац.

Она је истакла да је Милишић доста дуго радио и на првим верзијама својих дјела.

– Писао је паралелно и то доста, па је у заоставштини обимом остало више дјела него што је за живота штампано. Његова животна сапутница од 1991. сређује и објављује оно што је иза овог аутора остало. Међу тим списима највеће изненађење је био незавршени роман Официрова кћер. Дјело у жанру неочекиваном за овог пјесника, путописца, критичара и преводиоца, писано је дужи период, а улази у корпус дјела које је Милишић, како открива његов пријатељ Војо Шинделић, планирао да заврши до своје педесет пете године. Иако није стигао до финалне форме, иако је требало барем поправити неке ситне техничке грешке, роман је у основи, када говоримо о главним ликовима и фабули, завршен.

Како је истакла Наташа Ћалдовић Трнавац рат деведесетих је Милана Милишића зауставио у даљем стварању, док је Други свјетски рат обликовао његову јунакињу Катицу Штикар из Сиска, коју пратимо од раног дјетињства до младости, тј. од раних четрдесетих до краја педесетих година XX вијека, у Сиску, Шапцу и Дубровнику, како одраста крећући се од обиља и господства официрске породице, до крајњег сиромаштва које су морали проћи тзв. непријатељи народне револуције.

– Кажемо да јунакиња свједочи о одрастању између бајке и хорора. Наиме, Катица разговара са братом од тетке из Шапца, али, будући да су његови одговори и кратки и ријетки, текст се претвара у Катичину исповијест. Монолошка форма ефектно увлачи читаоца у једну личну, али и универзалну причу. Дијете које ломе непредвиђене околности и хаотична породична ситуација открива како је нашло себе у том вртлогу, тј. како је прешло праг између дјетињства и младости – рекла је Наташа Ћалдовић Трнавац. Она је истакла да је њен утисак да Катичино одрастање тече као декомпоновање мита о Дубровнику.

Трамвај – симбол времена

– Главни посредник мита о Дубровнику Катици је њен отац Марио, који јој о њему годинама говори као о мјесту среће на коме ће породица коначно наћи свој мир; он јој описује палате и вртове, тргове и маслињаке, цркве и терасе. Међутим, од сусрета прљавим, радничким Гружом, та слика се распада. Своје путовање кроз Дубровник она ће започети у сјајном дубровачком трамвају; тражећи непостојећи очев „биљурни град” она ће откривати сиромашна дубровачка насеља и сјајне фасаде иза којих јече бурне породичне свађе. Крај симболичког путовања и коначно прихватање и очеве смрти, и себе, и очевог града, означено је уништењем дубровачког трамваја. Умјесто овог симбола неукоријењености и лажности, утјеха се налази у смокви, породичном космичком дрвету, у коме за њу наставља да живи њен отац.

Свештеникови записи о обичајима

Наташа Ћалдовић Трнавац је говорила и о дубровачким обичајима и записима дум Ивана Стоjановића.

– Идеји о српству Дубровчана подређене су све „приче” дум Ивана, а та тенденција ће утицати на избор и остваривање осталих чинилаца његове аутопоетике. Из свега што је дум Иван написао јасно је да је он Србин а потом и католик, управо, високи католички свештеник. Ова друга компонента његовог хибридног идентитета водила га је у реторику. По наговору својих пријатеља и поштовалаца дум Иван ће своју каријеру проповједника наставити замјењујући често предикаоницу оним часописима који су се залагали за истину о српском Дубровнику: Словинац, часопис Дубровник, илустровани календар Дубровник, Босанска вила. Та професионална и животна оријентација имаће пресудну улогу у његовом послу књижевника. Глас проповједника који се обраћа пастви чује се у свим његовим дјелима, без обзира на њихово жанровско одређење, и сва садрже три правца ораторске инвенције: еидос, етос и патос. У ауторској Najnovijoj istoriji Dubrovnika дум Иван помиње пет „правих српских обичаја” (Божић, свадба, крсно име, побратимство и крмине). Десетак страница даље oн се присјећа још једног српског обичаја који се практиковао и у граду: „Rodilji dolažahu u pohode, svojta i prijatelji, i nošahu joj darove, obično slasti i dva goluba, a po selima kakve druge jestojske. Ovaj se običaj posve pometnuo i zvao se doći na babine”. Додајмо да овај обичај још живи не само по селима, већ и градовима Србије.

Трифко Ћоровић / Српско коло 74.

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.