Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду 5. априла 2018. године уприличило је свечаност у згради Удружења књижевника Србије поводом откривања портрета Јована Дучића у централном холу ове установе. Овај догађај окупио је велики број српских књижевника, као и Дучићевих Требињаца и Херцеговаца.
Портрет Јована Дучића: Рад вајара Милорада Мишела Вукановића
Програм „Омаж Дучићу“ започео је химном „Боже правде“ након чега је водитељски пар, који су чинили глумци Биљана Ђуровић и Небојша Кундачина, подсјетио на дуго чекање испуњења пјесниковог завјета који је 57 година након смрти трајни мир нашао на Црквинама изнад Требиња.
Наиме, Дучић је за живота изрекао жељу тада младом свештенику Раду Вукомановићу да му служи опело. Да је то била и Божја воља показало се 23. октобра 2000. године када је чувени свештеник Раде Вукомановић, сада као витални старац са навршених 95 година, то заиста и урадио, а Дучић вјечну кућу у Герију замјенио херцеговачком Грачаницом.
Обраћајући се окупљенима у препуној свечаној сали предсједник УКС Радомир Андрић је рекао да жеља да се Дучићев портрет нађе у холу књижевних бесмртника постојала одавно. – Дочекали смо овај Велики четвртак да се одужимо једном од највећих пјесника српскога језика – рекао је Андрић и подсјетио да у времену кад Дучић није био у читанкама, био је присутан у „нашим осјећањима“.
– Данас када говоримо о Јовану Дучићу у контексту развоја модерне српске поезије несумњиво се слажемо са ставовима да је властиту поезију свијета захваљујући надасве умјетничкој снази уздизао у метафизичке висине. Отуд су најбоље пјесме Јована Дучића подређене љубави – рекао је Андрић и подсјетио на ријечи румунског академика Еуђена Симиона који каже да је „Дучић православац који не верује да је запад изгубио, заједно с ренесансом, осјећај стварности“.
– С правом можемо рећи да је Јован Дучић у самом врху српске модерне поезије и да данас овдје у Удружењу књижевника Србије на достојанствен начин, заједно са његовим Требињцима, постављамо посебно ликовно обиљежје, портрет у бронзи, рад вајара Милорада Мишела Вукановића, коме се посебно захваљујем – завршио је Андрић.
Након њега присутнима се обратио предсједник Скупштине Града Требиња Драгослав Бањак који је рекао да ће се ове године Дучићеве вечери поезије одржати по 51. пут. – Њихов континуитет није прекидан ни у рату, а поготову у годинама када смо, уз помоћ многих институција из Србије, обновили културну инфраструктуру и ушли у пројекат „Требиње, град културе“, пројекат који је осмислио, инспирисао и подстакао, нико други, него наш племенити Јован Дучић – рекао је Бањак.
Он је нагласио да се овом догађају радује цијело Требиње које „великог Дуку сматра својим духовним оцем и својим првим грађанином, а чланове Удружења књижевника Србије његовом бројном и великом породицом“.
У публици је био и прошлогодишњи добитник награде Јован Дучић пјесник Гојко Ђого са предсједником Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду Жарком Ј. Ратковићем
– Након скоро 80 година Јован Дучић се на симболичан начин враћа у своју природну кућу, у Француску бр. 7, гдје му је по вокацији и мјесто. Долази међу своју браћу по перу и од сада друштво ће правити, између осталих, и Војиславу Илићу, Владиславу Петковићу Дису, Лази Костићу, Иви Андрићу, Милошу Црњанском и другим великанима наше књижевности и културе уопште – закључио је Бањак.
Примадона Јасмина Трумбеташ и Невена Живковић
Посебан тон овој свечаности дала је првакиња београдске опере Јасмина Трумбеташ која је уз пратњу на клавиру Невене Живковић извела арију из познате Дворжакове опере Русалка.
Етно пјевачица Ивана Станковић
Етно пјевачица Ивана Станковић је са пуно емоција отпјевала Ој Косово, Косово, а током програмског дијела могли су се чути и Дучићеви стихови.
Глумци Небојша Кундачина и Биљана Ђуровић
По завршетку програма, присутни су се упутили у централни хол гдје је портрет Јована Дучића постављен изнад његовог имењака Скерлића. Како је објаснио предсједник УКС Радомир Андрић, ова поставка није била нимало случајна.
– Управо је Скерлић у својим критикама издигао Дучићеву поетику – рекао је Андрић и најавио да ће хол Удружења књижевника Србије, чији је први предсједник био Симо Матавуљ, ускоро бити богатији и за портрет Милана Ракића.
Дугодишњи директор требињске гимназије „Јован Дучић“ Драгослав Бањак са академиком Адамом Пуслојићем открива барељеф са ликом најпознатијег Требињца
Част да открију портрет са ликом Јована Дучића припала је предсједнику скупштине Града Требиња Драгославу Баљку и академику Адаму Пуслојићу, који није крио узбуђење. Он је за ову прилику прилику прочитао сонет који је написао за Божић 2010. године, када је сазнао да ће имати част да отвори Дучићеве вечери поезије у Требињу. Оригиналан рукопис предао је Драгославу Баљку, који је и члан Савјета Дучићевих вечери.
Сонет писан емоцијом одлази у Херцеговину: Академик Адам Пуслојић
Аутор портрета, вајар Милорад Вукановић је у изјави за Слободну Херцеговину рекао да је видио на стотине Дучићевих фотографија, али да је меморисао ону према којој је и радио рељеф. Према његовим ријечима, фотографија је из времена када је Дучић тек запловио у дипломатске воде.
– Пошто сам и сам родом Требињац Дучића сам обожавао и радо рецитовао његове стихове. Прије десетак година сам урадио бисту Јована Дучића у природној величини за основну школу у Београду која носи његово име. Годину и више дана носио сам са собом Дучићеву фотографију коју су ми дали као основу. Гледао сам је у разним приликама покушавајући да што више сазнам о њему и докучим његов лик и психологију. Добро сам га меморисао, тако да рад није тек тако истресен из рукава – рекао је Вукановић и напоменуо да је са истог калупа урађена биста за основну школу Јован Дучић у Клеку.
Вајар Милорад Мишел Вукановић
Вукановић нам је открио да је родом из Бобана, и то, као осмо кољено, потомак Вукана Зотовића са Љубомира, по коме је касније братство добило презиме. – Нисам у крвном сродству са чувеним сликаром Ристом Вукановићем, мада смо ми Требињци, ма гдје се налазили, свакако, једна велика фамилија – уз осмјех је закључио Вукановић.
По завршетку свечаности предсједник Удружења Требињаца Жарко Ј. Ратковић није крио задовољство. – Сви окупљени овдје данас су били Требињци. Сви они који воле Дучића и они који некад нису вољели Дучића и они што су га читали и они који ће га тек читати имају разлог да буду поносни на њега, Херцеговину и српски род – истакао је Ратковић.
Жарко Ј. Ратковић, Драгослав Бањак и Милован Пецељ
Он је додао да је Дучић одавно заслужио да се његов портрет нађе међу браћом у Удружењу књижевника Србије, али да није тешко закључити због чега је стрпљење било једини начин да се правда задовољи. -У Брозовој ери некима се Дучићева поезија није свиђала. Данас, Дучић има све више поштовалаца, а што је његова слава већа и наше Удружење је богатије. Пуно нам је срце – закључио је Жарко Ј. Ратковић који је још једном подсјетио да ће, по традицији, Удружење Требињаца у Београду, на Благовијести, обиљежити 75 година од упокојења „књаза пјесника“.
Прошлогодишњи лауреат Дучићеве награде, пјесник Гојко Ђого обратиће се присутнима пригодном бесједом и стиховима, а своју поезију казиваће и Божидар М. Глоговац.
Текст и фотографије: Трифко Ћоровић
Миливоје Мишо Рупић, Данојло Капор, пјесник Божидар М. Глоговац и глумац Милорад Капор
Снежана Лукић, Јована Дука, Весна Вуковић и Славојка Перућица
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
