МОМО КАПОР: Срећна слава!

  • Један странац никада неће схватити Београд и Београђане, ако га неко не позове на неку од крсних слава, чија главна сезона започиње у јесен, а завршава се крајем зиме.

Шта је то крсна слава? Међу православним народима Срби су једини који његују прастари обичај слављења свеца – заштитника дома и породице. Будући да прекомерно воле славља, многе од српских фамилија имају и по две славе – крсну славу и преславу. Симболи крсне славе су, наравно сем иконе са свецем заштитником, славски колач, свећа, која ће горети све време славе и кувано жито.

У време када сам био млад, крсне славе су биле ретке, истине ради не због тога што их је комунизам, који је по Карлу Марксу раскрстио са религијом, тим ,,опијумом за народ“ (по Лењину), забрањивао, већ због лојалности самих Срба, којима је улазница за место у високом друштву био атеизам. Тачније речено: ко је имао срећу да има живе бабу или деду, тај је славио и свеца – заштитника куће; очеви и мајке нису баш много желели да се замерају социјализму који је изгледао дуговечно, као да ће трајати хиљаду година.

Због тога је сваки Београђанин, православац, знао тачан број кућа у којима се слави крсна слава. Код Петронијевића Свети Лука, код Игњачевића Свети Никола, код Хаџи-Антонијевића Свети Јован… Купи се један букет у цвећари, веже кравата и проведе се вече на једној слави.

После краха тоталитарног социјализма многи Срби су се вртоглавом брзином вратили православљу, па су Светог Николу, на пример, почели да славе и они којима је најважнији празник у години био 29. новембар – свети датум који је укинуо славе и све остале свеце, сем једног јединог. Тако смо доспели у ситуацију да данас, када је нека слава, морамо да купимо најамње пет-шест букета и да одемо на исти толики број вечера, одговарајући сваки пут на исто питање: ,,Јесте ли се послужили житом?“

Странац у нашим крајевима мора бити упозорен да не узима већ употребљену кашичицу када се служи житом и да не треба да поједе сву количину, већ само симболичан залогај. Уз то, вода у чаши није за пиће, већ се у њу враћа употребљена кашичица. Неки помало и претерују…

У кућама новопечених православаца славско жито служе прекривено шлагом! Недостаје још само освештани кестен-пире! Београђани су, иначе, једини на свету успели да у својим посластичарницама споје неспојиво: паганско жито и декадентни средњоевропски шлаг, али то је тема за посебну студију о етнологији и менталитету.

Познато је да највећи број крсних слава пада у време Великог Божићног поста, који строго забрањује било шта друго за јело сем поврћа, хлеба и рибе. Они, који, на несрећу, имају славе у то време, не могу ни да замисле своје славске трпезе без прасећег печења, јагњетина и пихтија: рибу, углавном, једу само када су на летовању, на мору.

Њихова љубав према печењу је толика да тад траже од свог пароха посебну дозволу да их ослободи поста и наводно је добијају, тако да је Свети Никола са иконе, принуђен да три дана гледа славске астале који се повијају под тежином брда прасетине и јагњетине, о руској салати да и не говоримо.

У време славе, када се треба посветити свом заштитнику Богу, на београдским вечерама се углавном прича о политици, са толико страсти и жучи да се то не би могло окајати ни дугогодишњим постом и молитвама у неком манастиру. Београђани који славе при том имају и један велики проблем: будући да свако од њих има рођаке и пријатеље који се политички налазе од крајње левице до екстремне деснице, тешко да могу да их окупе све на једном месту у једно вече, јер би на слави могао да избије грађански рат. Због тога су измислили начин да раздвоје госте, тако да десница, на пример, долази првог дана славе, левица другог, а они, политички неопредељени, трећег дана, на оно што преостане од трпезе.

Али није само то најважнија промена у слављењу крсних слава. Од памтивека, то је био интимни породични празник коме су сем укућана присуствовали још једино најближи рођаци, комшије и кумови. Слава се састојала од свечаног, али не и преобилног ручка, колача и веома мало пића – тек реда ради.

Данас су се ствари из основа промениле, данас нико не слави славу у подне ручком, већ се славље одвија искључиво увече и траје све до ситних јутарњих сати. Београдске славе су игубиле већ одавно интимну атмосферу и претвориле се у грандиозне партије, на којима често гост не стигне да упозна домаћина, нити да пронађе од силног света где се служи славско жито. На београдским славама данас служе конобари и гардероберке које прихватају капуте; код многих су ангажовани и читави оркестри са певачима, а све више Београђана слави своје славе по отменим ресторанима и кафанама.

Иначе, драги странче, прихватите позив да одете на нечију славу јер нигде нећете више научити о Србима и њиховом скривеном духу него на њима, између гибанице као предјела и киселе чорбе за трежњење пред зору.

Седмица.ме

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар