Једном, а било је давно, стекла ми се у рукама стара српска књига из Старе Црне Горе. У књизи, добро се сјећам, сви који су причали, који су нешто свједочили из историја својих братстава, причали су са „оша, доша“. Што је мене као животно раног банијског „ошадошавца“ заиста обрадовало.

И у памет ми се онда ухватило размишљање о томе како је српски сеобни народ понио из тих крајева и донио у горње подручје Баније и великог дијела Кордуна, ближег Банији, своје „оша, доша“. Откуд, ако није с тих староцрногорских и старохерцеговачких географских простора!?

О томе постоји и доста научних књига и других стручних радова. Међу њима је и незаобилазна књига Говор Баније и Кордуна проф. др Драгољуба Петровића (издавачи Матица српска Нови Сад и Просвјета Загреб, 1978).

И тада сам се питао, с помијешаним осјећањима,  сумњама, размишљањима… како то да су Банијци, Кордунаши… кроз толике вјекове чували и сачували то своје „оша, доша“… итд.

Затим сам то и заборавио. Имајући у виду да сам половином другог полугодишта првог разреда (у марту 1952; писано више пута у неким мојим записима, па се онима који су их читали искрено извињавам) одведен из „оша, доша“ и враћен у село свога родног, доњебанијског „ошо, дошо“.

Протеклих дана, кроз 21 наставак, скраја октобра и до уласка у другу половину новембра 2023, Вечерње новости објављивале су (и објавиле) изузетно занимљив и актуелан фељтон „Књаз Данило и Кадићи“, аутора Милана Стојовића. Био је то фељтон о крволочном обрачуну кнеза Данила Петровића Његоша са родом Кадића (брдско племе Бјелопавлића). И ту поједини дијелови Стојовићеве приче, у ствари доста тога што он цитира из старих књига и записа, теку кроз „оша, доша“ говор. Па сам се с почетком читања фељтона присјетио и оне старе књиге коју сам давно имао у рукама, читао, чувао… И нисам је сачувао. Али ме је Стојовићев фељтон подсјетио на њу.

Јер сеоба је било како тада, у та давна времена, тако их је било и јуче, прекјуче… А нико не зна да ли ће их и када још бити. И да ли ће с њима „путовати“ и наше „оша, доша“ и наше „ошо, дошо“…

Или ће се негдје, по каквим незнаним путевима и странпутицама овог свијета, заувијек изгубити.

***

Година је 1965. У Билећи сам цијело прољеће и готово цијело љето те године. Питомац сам Школе резервних пјешадијских официра.

Устајемо и чекамо сунце да нам се појави иза Хаџибеговог брда, са истока. Разбуђујемо се уз шум некад непоновљиво зелене ријеке Требишњице, која извире из камена, испод града – сљедеће године нестало је и ње и њеног шума: утопила се у Билећко језеро.

И од бројних успомена на шест мјесеци проведених у том невеликом али мени тада занимљивом граду, граду кућа и мањег броја спратних зграда изграђених од камених блокова, па новог, вишеспратног модерног хотела „Требишњица“… посебно су ми у сјећању вида остали дани празника, неких недјеља и њихових програма. И у програмима, али и мимо њих, посебно мјесто припада херцеговачком колу. Тој мени тада и много, много пута касније гледаној магичној игри. Остајао сам у нијемој зачуђености приликом извођења тог – по једној од подјела кола – „нијемог кола“. Опчињавала ме лакоћа скока који је већма лет него скок оних који улазе у средину кола, у његов центар, или скок код изласка из њега, односно заузимања свог мјеста у том – такође по једној од подјела кола – „затвореном колу“. До небеских ведрина опчињавала је та лакоћа као нешто ненадмашно атлетско, кад све лебди: лако, лагано као перце.

Вјероватно је да сам тада сазнао и назив тог кола, по игри скоро па истовјетног црногорском таквом, „затвореном“… Али сам заборавио.

Међутим, нисам га скроз заборавио – вратио сам му се, тражио, тражио и пронашао: „пролета“ је назив тог кола – негдје га, али рјеђе, зову и „пролеша“.

Ако ме сјећање не вара, мислим да је најчешће код нас, у кругу касарне, гостовало билећко Културно-умјетничко друштво „Владимир Гаћиновић“. Мислим да оно и данас постоји. И ако је тако, томе се радујем.

Као и колу „пролети“, које, сасвим сигурно, Херцеговци и даље лијепо, као птице лете, играју.

***

И те исте, 1965. године, и тих истих – њеног прољећа и њеног љета, и док сам боравио у том источнохерцеговачком градићу Билећи, чуо сам још једну мени тада чудну, звучну и веома „храњиву“ ријеч. Чуо је, чувао и загубио. Готово као и „пролету“.

А чуо сам је у селу Мириловићима, које припада Општини Билећи.

Затим сам ових посљедњих година, рујући по старим књигама, по записима објављеним на интернету, наишао на ријеч: „прга“.

Да, то је то. Старо херцеговачко сиротињско јело. Мада су „пргом“ називали пржени јечам који је замјењивао каву (свједок сам пржења јечма умјесто каве). Па сам наишао и на реченицу у којој се каже како је то јело, та „прга“, веома неукусно. Али сам наишао и на ријечи о томе како „миришу уста…“ од тог јела.

Дакле, за ту ријеч, памћену па заборављену, чуо сам у кући једне старије жене у Мириловићима.

Била је врућина. Бандрљам са својим „шарином“ (оним старим руским аутоматом, с добошем, из кога се никад није пуцало), неко сам обезбјеђење па идем малко између и ближих и удаљенијих мириловићких камених кућа. А био сам жедан, баш сам био… И у једном моменту угледам старију жену испред једне од кућа. Поздравим, она одздрави. И пита да ли сам гладан, жедан… Гладан нисам, али жедан јесам. Међутим, како ћу да јој пијем воду кад знам откуд је носи… А она баш онако, молећиво, жалостиво… да навратим. И уђем, сједнем. Те прича по прича. Све лагана прича. Па и до „прге“ дођосмо.

Исприча она шта је то, како се припрема. Све је она то лијепо испричала. Али ја то с временом и заборавио.

Па готово истовјетну причу, односно „рецепт“ за припрему „прге“ нађем – да ли на интернету или у каквој књизи, не знам – и препишем. И преписано сачувам. Сад, да ли је то исто као у причи те жене, такође ми је тешко да кажем.

Него, „прга“: јело од попржена сијерка, који се самеље у жрвњевима па се брашно успе у врућу воду те се попари, па се онда прга једе ожицама као пура или каша. Ово се јело данас готови по Херцеговини и по њезинијем околинама, али је ријеч позната и у Србији… Миришу ти уста као да си пргу јела.

А Вук је записао и пословицу: Из туђе њиве и ваган прге заувар је. И такође код Вука та је пословица и малко другачије записана: С туђе њиве и чанак прге (заувар је).

***

Одавно сам научио доста старих (и новијих) народних пјесама, познатих и признатих аутора. Које, за разлику од забавних, називамо „народним“.

У некима од њих постоје ријечи које дуго година нисам могао да одгонетнем: шта то пјевач тачно пјева? А онда сам неке и „ријешио“. И био веома задовољан због тога.

Једна од њих, коју често пјевушим, јесте: „Где то кажу има лепих сека“.

Па кад пјевач пјева: „Ајмо, бабо, у Жабаљ, а увече…“ Куда „а увече“?

Дуго нисам знао куда ће „а у вече…“ бабо и његов син. Тражио, тражио и – нашао: „а увече на рогаљ“.

Е, сад, шта је „рогаљ“? А онда и то нађох: у Банату је то угао у центру мјеста (најчешће пространа раскрсница). Ту су се окупљали и млади и старији, пјевали, свирали, играли, дружили се… Долазили су и млади из других мјеста због дјевојака, момака…

***

И ово је Вук записао: Ријечи треба мјерити, а не бројити.