• У сусрет првом представљању монографије „Основна школа у Берковићима 1889-2024“, којe ће се одржати у недељу 22. септембра 2024. године у Културном центру у Требињу, аутор проф. др Миленко Кундачина говори за Слободну Херцеговину

• Зашто је ова књига важна за Херцеговину, њен народ и школство?

– Монографија има претензију да представи развојни пут Основне школе у Берковићима, а тиме допринесе сагледавању педагошких и друштвених околности рада и осталих школа на подручју источне Херцеговине. Ради се o развојном путу основне школе у различитим и веома сложеним условима. Школа је мијењала своју концепцију, примјеравала се друштвено-историјским околностима, изграђивала педагошку организацију, али је и трајно и у континуитету била лучоноша васпитно-образовног, просвјетног и културног рада. Некe вриједности изграђиване код ученика током протеклих историјских периода, презентоване у овој студији, могу бити исходиште изграђивања вриједносне оријентације данашњих генерација.

• Рад на студијској монографији је обиман и захтијеван научни подухват. Колико дуго сте припремали ову студијску монографију?

– У оквиру ширег истраживачког пројекта, чији су резултати истраживања у завршној фази, припремљени за објављивање у четири књиге обима око 3.000 страница (1. Основна школа у Берковићима 1889-2024; 2. Дабар, Хргуд и Дабрица – трагови прошлости; 3. Биографски лексикон – (1000 личности Дабра, Хргуда и Дабрице); 4. Родослов 130 братстава Дабра, Хргуда и Дабрице). Цио пројекат је реализован у времену последњих 15 година.

• Која архивска грађа Вам је послужила у научном раду?

– Студија је рађена уз примјену лонгитудиналног истраживачког приступа. Уз коришћење љетописа, матичних књига ученика, разредних књига, записника сједница стручних органа, школских листова, записника инспекцијских органа, годишњих извјештаја школа, указа о постављењима наставника.

Поред Архива школе у коме се налази документација из периода СФРЈ и периода Републике Српске коришћена је грађа Архива Херцеговачко-неретванског кантона у Мостару, Музеја Херцеговине у Мостару, Историјског архива у Сарајеву, Архива БиХ у Сарајеву, Земаљског музеја у Сарајеву, Националне и универзитетске библиотеке БиХ у Сарајеву, Архива Југославије у Београду, Државног архива Србије у Београду, Народне библиотеке Србије у Београду, Педагошког музеја у Београду, Библиотеке Матице српске у Новом Саду, Архива Црне Горе у Цетињу и Архива Митрополије Карловачке у Карловцима и Архива Патријаршије у Београду. У истраживању је кориштен поступак интервјуја бивших наставника и ученика, који су похађали школу у периоду Краљевине Југославије, и периоду Другог свјетског рата.

• Временски распон од 135 година рада и постојања школе у Дабру је историјски период у коме су се смијениле три велике државе, два свјетска рата, различите државне и просвјетне политике. Шта бисте истакли као важно, а шта као занимљиво у овом вјековном трајању школе са народом?

– У периоду аустроугарске управе, као важни сегменти васпитно-образовног рада су: залагање учитеља код Земаљске владе за проширење школског простора; Посвећеност учитеља васпитно-образовном процесу; Безпријекорно вођење школске документације; Рад у огледним вртовима и воћњаку за становништво Дабра.

Као занимљиве чињенице истакао бих: Учешће учитеља Тришића у Сарајевском атентату; Боравак око 150 дјеце – ученика на прехрани у Војводини, у вријеме глади 1918. године у организацији Епархије и свештеника Јована Ивковића; Упућивање ученика на изучавању заната преко „Привредника“ уз препоруку учитеља; Настављање школовања у школама – први ученик који је наставио школовање Јефто Вујовић из Засаде, који је на препоруку учитеља Душана Савића 1907. године наставио школовање у Гимназији у Мостару, а затим завршио Богословију у Рељеву. Први ученик који је стекао високо образовање правне струке у Загребу, 1909. године, био је Божидар Самарџић, из Поткома уз претходно завршену Гимназију у Мостару.

Мирослав Кундачина са ученицима VIII разреда

У вријеме Краљевине Југославије: Прва ученица, која је наставила школовање у првој генерацији у Нижој гимназији у Стоцу, 1923. године била је кћерка учитеља Михајла Бркића; Висок проценат дјевојчица у школи на Хргуду 1936. године (више од 40%) у односу на просјек у Херцеговини (10%).

Прве ученице које су завршиле осмогодишњу школу у Берковићима у првој генерацији школске 1952/1953. године биле су: Сена Вукмановић, Нада Кундачина, Малина Попадић и Гоша Чалија. Прве ученице које су послије завршиле основну школу у Берковићима, школске 1953/1954. године, наставиле школовање и завршиле средњу школи су: Станка Вукмановић, Светислава Кундачина и Борислава Лучић. Прва ученица која је завршила основну школу у Берковићима, наставила школовање и завршила факултет била је Смиља Муратовић.

• Основна школа у Берковићима је кроз свој укупни образовни рад произвела бројне стручњаке из различитих области, академске умјетнике, државне службенике, спортисте. Имате ли податке о академском и професионалном успјеху њених ученика?

– Осмогодишњу основну школу у Берковићима редовним школовање завршило је 2425 ученика, и ванредним полагањем разреда 412 ученика. Однос – 56 % мушких и 44 % женских. Школа у Берковићима може бити поносна на своје ученике. факултет је завршило око 500 ученика, а више школе око 150 ученика. Титулу доктора наука стекло је 12 бивших ученика, титулу магистра наука 10 ученика, звање специјалисте струке стекло је 8 ученика. Неки од ученика су постали универзитетски професори, академски сликари, глумци, преводиоци, официри са високим чиновима – генерали и пуковници, љекари специјалисти, државни функционери, амбасадори, народни посланици, одговорне особе у правосуђу (судије, тужиоци, адвокати), предсједници и начелници општина, привредници, државни репрезентативци у разним спортовима, па и олимпијски такмичари.

Група наставника са ученицима

• Цио радни вијек провели сте у педагошком занимању, од катедре у школи до катедре на факултету. Свједоци смо да је стигло друго вријеме, а које медијски и вриједносно урушава углед школе и рада у просвјети. Може ли народ и држава без школства, може ли се са лошим и пониженим школством напредовати?

– Моје вишедеценијско наставничко и научно искуство у школи и факултету даје ми за право да компетентно говорим о прошлом и садашњем стању у васпитно-образовном систему. Тај систем се посљедњих година систематски урушава. Бројни су разлози за то, а на првом мјесту девалвација моралних и образовних, а глорификовање материјалних вриједности на нивоу друштва. То демотивише младе генерације јер мисле да могу пречицом (корупцијом и непотизмом) и без образовања остварити своје циљеве. Заборављају битну чињеницу да васпитање и образовање није само стечена или „купљена“ диплома, него да оно доприноси формирању способности и здраве личности у погледу развоја њених когнитивних, емоционалних, социјалних и других компетенција. Друштво је ставило образовање на своју маргину. У прилог томе иде чињеница да се на наставничке факултете уписују најлошији ученици, да се министри образовања постављају по страначком договору, а који не морају имати ни минимум педагошког образовања. Ето зашто друштво са таквим образовањем не може бити просперитетно.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина