У „Дубровнику, календару за просту годину 1899” штампан је Решетаров чланак „Дубровачки попови у почетку нашега вијека”. У „Дубровнику” (X) бр. 7 из 1901, штампан је чланак „Капетан Јозо Оребић”.
Чланак „Велика дубровачка трешња по опису холанцкога консула у Смирни” изашао је у „Дубровнику” (X) из 1901, бр. 46. (1) У припреми за издавање часописа „Срђ” Решетару је послан Проглас уз молбу да га и он потпише, и да изнесе опаске. Одговорио је у писму Фабрису да му се не допада што то није проглас какве књижевне групе већ је то политичке странке која хоће своју агитацију да води и преко књижевног листа. Истакао је да потписи испод прогласа : Матијевић, Пуљези, Кнежевић, Грацић, Бона, Гоце, Натали, за књижевност не значе ништа. Покретачи су били углавном политичари, а не књижевници. То је по њему била капитална грешка. (2)
Дубровачки часопис „Срђ” донео је 1902. белешку да је у првој свесци XXIV књиге Јагићева Архива за словенску филологију изашло пет чланака Милана Решетара. У првом говорио је о оригиналу Лукарићева дела „Атаманте” ; у трећем о Златарићевом „Аминти”; у четвртом о најстаријим приморским црквеним песмама, а у петом о португалском преводу Марулићеве књиге, како ју је објаснио крижевачки библиограф Мирко Брејер. Решетар је нашао оригинал који је превео Лукарић. Написао га је италијански песник Girolamo Zoppio 1579. Говорећи о Златаревићеву „Љубмиру” потврдио је мисао Будманијеву, да је српски превод најстарији. (3) Часопис „Срђ” донео је белешку да је петроградска академија наука изабрала доцента на бечком универзитету др. Милана Решетара за свог дописног члана. (4)
Дубровачки часопис „Срђ” донео је белешку да је у првој свесци јубиларног 25-ог тома „Archiv fur slavische Philologie” изашла расправа проф. Решетара „Die Metrik Gundulić,s”. У расправи Решетар се трудио да покаже шта је код Гундулића самосвојно, шта наслеђено од старијих дубровачких песника, а шта италијански утицај. Доказивао је да су Гундулићева Дијана и Амида драмске сцене. (5) Часопис „Срђ” донео је белешку да у „Просвјетном Гласнику” излази преведена Решетарова расправа „Гундулићева метрика”, која је изашла у Јагићевом „Архиву”. (6) „Срђ” донео је белешку да др. Милан Решетар постављен на универитету у Бечу за изванредног професора славистике са особитим обзиром на српски језик и књижевност. (7) У часопису „Срђ” објављен је Решетаров чланак „Славенске колоније у Италији”. У раду је износио своја истраживања о колонијама у јужној Италији и свој одговор на питање одакле су они дошли. Први се сусрео са њима Медо Пуцић у Напуљу 1851. Шири интерес за њих пробудио је др. Јосип Смодлака. Решетар је признао да су Смодлакини чланци подстакли и њега да их посети. Провео је међу њима један месец. У раду је доказивао да су дошли из макарског приморја.(8)
У листу „Дубровник” из 1908, бр. 13, (XVII) Решатар је објавио чланак „Дубровачки брод XVI. вијека”, а у броју 52 и 53. „Медаље Дубровачке републике”. У листу „Црвена Хрватска”, из 1910, бр. 83, који је излазио у Дубровнику, објавио је чланак „Ријетке новије дубровачке медаље”. (9)
После Првог светског рата наставио је да објављује своје научне радове у дубровачкој штампи. На молбе дубровачких друштава Милан Решетар је почетком двадесетих година 20 века држао предавања у Дубровнику. Већина чланова Југославенског Академског клуба била је из редова предратне националистичке омладине. Организовали су предавања „Скерлићево вече”, „Шантићево вече”, проф. Милан Решетар „О књижевном и пучком говору у Дубровнику”, др. Милорад Медини „Кметски одношаји у Далмацији”, …. . Клуб је одржавао седнице у просторијама сокола, „Слоге” и Дубровачког Радничког Друштва. Др. Милан Решетар одржао је предавање „О културним приликама у Дубровнику средњега вијека” 4. маја 1920. у дворани Сокола на позив Народне Женске Задруге. То је било 12 јавно предавање које је организовала Задруга. (10) У листу „Дубровник” из 1924, бр. 31, (II) изашла је прва половина чланка „Дубровачка вијећница”. У „Дубровачком листу” из 1925, бр. 10 (II) изашао је чланак „Два дубровачка швиндлера из 17. вијека”.У „Дубровачком листу” из 1926, бр. 26 (III) изашао је чланак „Почетак дубровачке опћине”.(11) Решетар је објављивао своје историјске радове и у научним часописима изван Дубровника. У „Календару алманаху Просвета” за 1925. објавио је чланак „Новци кривотворени од босанских владара.”(12)
У „Гласнику дубровачког ученог друштва „Свети Влахо” објављена су три Решетарова рада : „Попис дубровачкијех властеоскијех породица”, „Дубровачке тамнице”, „Трешње у Дубровнику г. 1843-1845.”. (13) Године 1931. у Дубровнику је штампан „Зборник из дубровачке прошлости : Милану Решатару о 70-ој годишњици живота пријатељи и ученици”. У редакционом одбору Решетарова зборника били су др. В.Ћоровић, др. М. Деановић, др. Ф.Фанцев, др. Ф.Кидрић, др. П. Колендић, … . Издавачи су били др. М.Видоевић и Ј.Тадић. (14)
Док је живео у Италији др. Милан Решетар је одржавао контакт са Дубровником и сарађивао са српским листом „Дубровник”. Поводом преноса посмртних остатака др. Франа Кулишића 5. новембра 1937. у листу „Дубровник” објављен је чланак Милана Решетара у коме је писао о својим контактима са својим некадашњим ђаком. Истакао је да др. Франо Кулишић није могао да добије место суплента у дубровачкој гимназији јер је био одушевљени Србин. Уместо тога примио се посла да уреди Богишићеву библиотеку у Цавтату. Изгубивши наду да ће добити место у дубровачкој гимназији или у архиву, тражио је и добио место у цетињској гимназији. Вратио се у Дубровник и постао секретар дубровачке Матице Српске. По објави рата Србији био је ухапшен и одведен са осталима у шибенску тамницу као “политички сумњив”. Држан је у затвору до 3. 12.1914. као талац, и ако није било никакве тужбе ни истраге против њега. Тог дана он и Луко Бона били су пуштени на “слободу”, али су морали ићи у мало место у горском крају Горње Аустрије. Ту су живјели у друштву са Ивом Грисогоном и његовом супругом Невенком Трипаловом. У интернацији наставио је да прима плату од дубровачке Матице Српске. (15)
Лист „Дубровник” је писао о признањима које је добијао за свој рад Милан Решетар. На иницијативу „Дубровачког Радничког Друштва” све дубровачке културне и националне установе упутиле су дру Решетару заједничку поздравну адресу коју је лично предао у Фиренци секретар „Дубровачког Радничког Друштва” Јаша Милославић као делегат друштва на свечаности именовања Милана Решетара почасним доктором фирентинског Универзитета. Декан филозофског факултета Салми истакао је Решетарово ново издање „Српског молитвеника” што га је штампао 1512. у Фиренци ћирилицом дубровчанин Франо Мицаловић, а што је прва књига писана народним а не црквеним језиком. (16)
За редовне чланове Краљевске Српске Академије Наука изабрани су 16. фебруара 1940. професори др. Милан Решетар и Марко Мурат. Дубровачке културне и националне установе упутиле су адресу новом академику Решетару у Фиренцу, а њихова делегација посетила је сликара Марка Мурата честитајући му избор. На поздравну депешу Матице Српске у Дубровнику др. Милану Решетару приликом његовог избора за редовног члана Краљевске Српске Академије Наука, госпар Милан је одговорио: „ …Најтоплије захваљујем „Матици Српској” мојега незаборавнога роднога Дубровника, што се је сјетила мене врло старога Дубровчанина, …али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више него ли ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату-још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика, …”.(17) У листу „Дубровник” истакнуто је : „Одлуке Краљевске Српске Академије наука, највеће наше научне установе, да у коло својих редовних чланова уведе два еминентна претставника старе Српске Гарде, видимо још један увјерљиви знак обнављања старих духовних веза по којима је Дубровник и за вријеме дугог ропства успјевао да сачува своје словинско достојанство и све оно што га је чинили великим и привлачним за читав Славенски Југ и за читав културни свијет.” Док су представници националног Дубровника лично честитали избор Марку Мурату, честитали су писмено др. Милану Решетару. Честитали су писмено проф. др. Јорју Тадићу избор за дописног члана. (18) Лист Дубровник је пишући о 36 годишњици смрти Антуна Фабриса истакао : “… Као млад наставник није могао доћи никако на катедру умних професора и ријетких родољуба : Будманија, Зоре, Кастрапелија и Групковића у Дубровник, као ни сви остали честити Срби Дубровчани : Решетар, Кулишић, Радуловић и Колендић.” (19)
Дубровачки листови и часопис „Срђ” пратили су рад Милана Решетара. Решетареви чланци из историје објављивани су у листовима „Дубровник” и „Црвена Хрватска”, као и у часопису „Срђ”. Сам Решетар се није слагао да политичари оснивају књижевни часопис. После Првог светског рата Милан Решетар наставио је да објављује своје научне радове у дубровачкој штампи. На молбе дубровачких друштава Милан Решетар је почетком двадесетих година 20 века држао предавања у Дубровнику. О предавањима је писао дубровачки лист „Рад”. Сем у листовима Решетар је објављивао у „Гласнику дубровачког ученог друштва „Свети Влахо”. Године 1931. у Дубровнику је штампан „Зборник из дубровачке прошлости : Милану Решатару о 70-ој годишњици живота пријатељи и ученици”. Кад је прешао у Италију др. Милан Решетар је наставио да одржава контакт са Дубровником и сарађивао је у српском листу „Дубровник”. У њему је објавио чланак о свом некадашњем ђаку Франу Кулишићу. Лист „Дубровник” извештавао је и давао своје коментаре о признањима које је добијао за свој рад др. Милан Решетар.
Саша Недељковић члан Научног друштва за здравствену историју Србије
Напомене :
„Зборник из дубровачке прошлости : Милану Решатару о 70-ој годишњици живота пријатељи и ученици”, Дубровник 1931, стр. 489, 490;
Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици, истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 606;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
