МИХАИЛО А. МИЛОРАДОВИЋ – Србин из Херцеговине који је ослобађао Швајцарску од Наполеонове војске

  • Главни саветник руског императора Петра Великог био је кршни Херцеговац Саво Владиславић Рагузински, творац спољне обавештајне службе Русије, који се нарочито истакао корисним саветима у рату Русије са Турском, 1710-11. године.

Спремајући се за ратни сукоб са Турском, Петар Велики је послушао свога саветника и одлучио да по свим хришћанским земљама које су биле под окупацијом Османлија ангажује веште људе међу локалним становништвом да дижу буне против Турака, чиме би се смањила њихова војна моћ, па би Русија лакше дошла до победе над њима. Тако је на подручју Старе Херцеговине дигао устанак против Турака Михаило Милорадовић, прадеда славног Михаила Милорадовића, о коме је у овој књизи реч, а који је носио исто име као и његов предак. Турци су устанак крваво угушили, а тројица браће Милорадовић морали су да беже у Русију.

Унук овог славног Херцеговца, бунџије против Турака, Андреј Милорадовић постао је губернатор Мале Русије, тј. данашње Украјине. Породица Милорадовић поседовала је велику земљу у Украјини, а кад је Андреј умро, његовом сину Михаилу Милорадовићу остала је у наследство велика земља и преко петнаест хиљада сељака на огромном имању.

Пошто је породица Милорадовић била наклоњена војном позиву, тако је и Андреј спремао свога сина Михаила за војни позив. Михаило Милорадовић рођен је 1771, и веома младог отац га је послао на школовање у Кенингсберг, а касније и у Гетинген, где је учио, поред аритметике, геометрије, историје и војне науке: утврђења, артиљеријска оруђа и историју ратовања. Михаило, иако је био прилично млад, “прво је студирао на Универзитету у Кенигсбергу”, како наводи А. Бондаренко, “под вођством познатог Канта, потом је провео две године у Гетингену, одакле га је, због побољшања војног знања, родитељ послао у Стразбург и Мец, гдје је посебно изучавао фортификацију и артиљерију”. У то време, професор и ректор Универзитета био Емануел Кант, чувени немачки филозоф, творац класичне филозофије. Михаило је одлично говорио немачки и француски језик.

Као војник, убрзо се истакао у руско-шведском рату 1788-1790, као храбар ратник.
Брзо је напредовао у војничкој каријери, муњевито стицао чин за чином док није догурао до пуковника и команданта пуком војске, 1798. године. У јесен 1798, са својим пуком прешао је границу Аустрије, а већ следећег пролећа ушетао је у Италију са фелдмаршалом Суворовим. Временом је постао један од најбољих официра под командом руског војсковође Александра Суворова, с којим учествује у италијанској и швајцрској кампањи против Наполеонове војске. Суворов му је поверавао најделикатније војне задатке које је он успешно завршавао.

Милорадовић се истакао у ратовима против Француске и Турске. Учествовао је у руско-турском рату где је под његовом командом Дунавска војска, 1806, заузела Букурешт, где се Милорадовић сусрео са Карађорђевим изасланицима. У време Карађорђеве буне против Турака, једно време Дунавском војском заповедао је генерал Багратион, који је ценио српског вожда, па му је, једном приликом, поклонио и дијамантску сабљу.
Михаило Милорадовић се нарочито истиче као војсковођа у време цара Александра И, у рату са Турцима, па у рату са Наполеоном – кад постаје један од најважнијих руских војсковођа и учествује у бици код Аустерлица, па у Бородинској бици и биткама код Тарутина, Вјазма, Кулма, Лајпцига и Париза против француске војске. Под војном командом генерала Кутузова, генерал Милорадовић је на белом коњу ушао у Париз.

Генерал Михаило А. Милорадовић

Генерал Михаило Милорадовић је за подвиге у ратовима против Наполеона добио грофовско достојанство, 1813. године. Пре тога, именован је за војног гувернера града Кијева.
Михаило Милорадовић је, након свршетка војевања против Наполеона, по повратку из Париза, због војних заслуга именован за генералног губернатора Санкт Петербурга, 1818. Био је готово најодликованији активни официр руске армије: био је носилац Ордена светога Ђорђа 2. реда, Ордена светога апостола Андреја Првозваног, Ордена свете Ане И реда, Ордена светога Владимира И реда, Ордена светога Јована Јерусалимског и Ордена светога Александра Невског са дијамантима.

Званично се није женио, а пошто је волео позориште, често се дружио са глумицама, с којима је имао повремене авантуре. Чак су му приписивали да су поједине санкпетербушке глумице биле његове милоснице, те је имао извесних проблема због тога.

Смрт Михаила Милорадовића

Када је руски цар Александар И умро, дошло је до комешања око наследства. Пошто је круну требало да наследи средњи син цара Павла И Константин који је одбио круну, на престо је ступио Николај И, најмлађи син.

Руски официри, незадовољни ауторитативном чврстом руком у владању Русијом цара Александра И, желели су га свргнути и увести уставну монархију, а можда чак и републику, па су ковали заверу против свога владара. Кад је Александар И званично умро, 14/26. децембра 1825, завереници су помислили да би то могао бити прави тренутак за остварење њиховог циља. Николај И, најмлађи син руског цара Павла, брат Александра И, након одбијања круне старијег брата Константина, требало је тај дан да полаже заклетву. Вођа побуњеника био је пуковник Павле Пестел, који је био задојен идејом француске револуције и отворено је заговарао убиство краљевске породице, Млади официри и војници окупили су се на Сенатском тргу у Санкт Петербургу, 14. децембра, а на руском се овај месец зове декабр, па је због тога настало име “декабристи” за побуњенике. Николај И покушао је са официрима побуњеницима да преговара, али у томе није успео, па је послао Михаила Милорадовића да и он покуша, а пошто је био јако популаран – умало да је у томе успео, али га је изненада, пуцњем у леђа, убио један од радикалних побуњеника. Михаило је умро је од задобијених рана. Није имао потомства, па је његовом смрћу била угашена грофовска кућа Милорадовића. Нови руски цар угушио је побуну, а поред коловође пуковника Пестела, погубљено је и пет главних завереника, а остали официри били су прогнани у Сибир. На путу у изгнанство, већину осуђеника пратиле су њихове супруге, па је тако настао израз “декабистричка супруга” у руској култури који је постао синоним за верност и пожртвованост. Војници, за које је утврђено да су морали да слушају наређења својих претпостављених, нису били осуђени.

Император Александар ИИ Романов, за “овековечење успомене на генерала Михаила Милорадовића” дозволио је указом право на ношење тигуле грофа Руске империје потомку његовог стрица Петра – Глигорију Милорадовићу, 1873, а смрћу његовог унука Александра Милорадовића, 1852, опет се била угасила племићка кућа Милорадовића. Али, остали су потомци из многих побочних страна породице Милорадовић, који су се измешали са Украјинцима и Русима, а многи од њих су после и заборавили своје порекло.

Великом државнику и војсковођи, генерал–губернатору Санкт Петербурга, витезу реда Андреја Првозваног грофу Михаилу Милорадовићу откривен је споменик у Санкт- Петербургу, на тргу близу Московских врата, у априлу 2015. године.

Александар Суворов и Михаило Милорадовић у Швајцарској 1799.

Француске трупе су ушле у Швајцарску 1798, срушиле бројне мостове, опљачкали богатије породице, а своје трупе сместиле на окупирана имања и прогласиле Хелветску Републику. Тада су европске силе, под вођством аустријског цара и руског императора, ушле у војни савез у ратном сукобу против Наполеона, у историји названом “Други коалициони рат”, с намером да се сруши револуционарна власт у Паризу и успостави бивши поредак.

Руски император Павле I, приликом образовања Друге антифранцуске коалиције, на молбу савезника Аустрије и Пруске, у фебруару 1799, именовао је Александра Суворова за главнокомандујућег руске војске упућене у Италију; овом фелдмаршалу руске војске биле су потчињене и аустријске јединице. Дејствујући умешно и одлучно, Суворов је више пута поразио француску војску и ослободио од њих читаву Северну Италију. Због независне политике Аустрије, која је у Италији имала сопствене интересе, Суворов је био принуђен да прихвати план покрета и да пређе са својом војском у Швајцарску.

У јесен 1799, руска војска улази у Швајцарску са 22.000 војника, са неколико стотина бораца српског порекла. За храну су морали да се сналазе како су знали и умели, у чему су им помагали и становници локалних места кроз која су пролазили. Француска војска била је знатно бројнија, а Суворовљеви војници су се врло тешко кретали по врлетима са пуно тешког пртљага и неподобном одећом и посебно обућом која је пропадала по лошим стазама, принуђени да оспособљавају за прелаз порушене мостове које су се могли да поправе, уз то – на висини велика хладноћа узимала је свој данак.

Адолф Јосифовић Шарлемањ – Суворов испред Готарда

Суворов је са коалиционим партнерима ослободио Ломбардију, па се француска војска повукла у Швајцарску. По уласку у Швајцарску, руске војне снаге су успеле да Французе одгурну још даље од италијанске границе на Запад. Суворовљевих 2000 војника чекали су у кантону Тићино шест дана, у близини Лугана, да стигну муле које је обећала аустријска команда, али оне нису могле бити послате. Храбри руски војници, а највише је било козака и татара, прешли су Готхард и смело ушло у сукоб са Французима на Ђавољем мосту (Теуфелсбрüцке) у клисури Шеленен (Сцхöлленен), где су се одвијале најкрвавије борбе. Руске трупе су победиле и ушле у Алтдорф (Алтдорф), где се руски фелдмаршал прогласио “искупитељем Швајцарске” (Ерлöсер дер Сцхwеиз), тј. и спасиоцем. У даљем походу, требало је да се од Урија (Ури) дође до Швица (Сцхwyз), али се то показало готово неизводљивим. У то време још није постојао пут који би повезивао села Брунен (Бруннен) и Флиен (Флüелен) и ишао дуж обале језера Ури, јужног дела Фирстетензеа (Виерwалдстäттерсее), поред Луцерна. Стазе и богазе су биле стрме и практично смртоносне за војнике који су, у маршу, требало да све то пређу. Французи су, при повлачењу, потопили чамце.

Суворов је одлучио да се помери преко Кинцигпаса (Кинзигпасс) према Мутаталу (Муотатхал). Ту је сазнао да се француска војска повукла у Цирих, а да је аустријска поражена код Шениса (Сцхäнис). Суворов је одлучио да пређе Прагелпас (Прагелпасс) и уђе у кантон Гларус (Гларус), па одавде да покуша да се пробије до језера Валенсе (Wаленсее). Француске трупе су, међутим, запречиле излаз из кантона Гларус. Суворову је остао само један излаз како не би дошло до уништења његове војске. То је било повлачење ка Елму (Елм) и преко Паниксерпаса (Паниxерпасс) према Граубиндену (Граубüнден). Овај алпски прелаз могао се користити само лети, и то усамљени пастири са својим стадом. Кад су кренули преко Паниксерпаса, 5. октобра, већ је био снег, па је овај поход по својој тежини и препрекама био и најгори, дотад. Поједини фармери Елмера били су присиљени да помажу и усмеравају маршевање Соворовљеве војске. На крају су и они прекинули помагање Русима на Јацалпу (Јатзалп), те су руске трупе остављене саме да се даље на путу сналазе, како знају и умеју.

Споменик Суворову уклесан у Швајцарским Алпима на путу који спаја Андермат и Гошенен (Готхард пас)

Хиљаде руских војника је страдало, управо на овој деоници пута, упадајући у планинске кањоне, или умирући од изнемоглости, без хране, или се смрзавајући због поцепане одеће и пропале обуће. Велики терет било је и то што су са собом водили и 1200 заробљених француских војника, који су и сами пострадали на врлетима планинских венаца. Неколико стотина теглећих животиња је пропало у дубоке планинске развалине. Војници су одбацивали део по део војничког терета како би живи стигли с друге стране превоја. На крају су одбацили и своје оружје. Војници су чак и своја копља морали да цепкају на ситно, да потпаљују ватру и огреју се.

Кад је се изнемогла руска војска спустила у клисуре испод Алп Ранасца (Алп Ранасца), и ушла у села Паник (Паниx) и Андест (Андест), покупила је од сељана све што је било отворено, на дохват руке. Запалили су неке мање дрвене куће како би се загрејали. Становници су због тога протестовали код Суворова, који им је обећао да ће им бити све надокнађено од Русије. Цела Швајцарска је помогла осиромашеним становницима да ту зиму безбрижно преживе. Касније су Швајцарци упутили писмо у Санкт Петербург, тражећи да им се надокнади штета коју су проузроковали руски војници. Међутим, на то писмо нису никад добили одговор.

Са свега 15.000 војника, од 22.000 колико их је било на почетку септембра, Суворов је, 10. октобра 1799, стигао у Кур (Цхур). Од Кура, руска војска се, преко Фелдкирха (Фелдкирцх), вратила у Русију.

У Алтдорфу постоји спомен обележје на ову тешку епопеју у којој је један од главних учесника био и млади пуковник Михаило Милорадовић, који је у своме пуку имао и потомке својих Херцеговаца, а он сам био је омиљени ученик Александра Суворова. Највише Срба, високих официра у руској армији, у борбама против Наполеона учествовало је у чувеној Бородинској бици – чак десет генерала српског порекла, и више хиљада обичних војника.
У изузетно тешким условима завејаних Алпа, опкољене троструко надмоћнијим непријатељским снагама, јединице руског војсковође су под борбом прешле Алпе, овенчавши се вечном славом. “Побеђујући свугде и читавог вашег живота непријатеље Отаџбине – писао је Суворову Павле И – још вам је недостајала једна врста славе: да савладате саму природу; али сте Ви и њу победили”.

Ускоро је руски цар, незадовољан политиком савезника, повукао своју војску у Русију. Суворов је награђен титулом кнеза Италијског и звањем генералисимуса. Предвиђајући да Француска неће одустати од освајачких похода, генералисимус је говорио: “Тукао сам Французе, али их нисам дотукао. Париз је мој циљ. Тешко Европи!” Његов ордонанс гроф Михаило Милорадовић ући ће славодобитнички у толико сањани Париз генералсимуса Александра Суворова, 1813. године.

Суворов је и данас слављен и поштован код становништва у кантонима Ури, Швиц, Гларус и Граубинден као велики војсковођа и ослободилац, јер су Французи били њихови непријатељи. Суворов је умро, 1800. године, и сахрањен је у манастиру Александар Невски у Санкт Петербургу. Испраћен је од мноштва људи који су га поштовали.

Јосип Висарионович Стаљин установио је војничко одличје “Суворов” за изузетно херојство, које се и данас додељује у Руској Федерацији.

Још једна занимљивост о Михаилу Милорадовићу

Петрињски капелан Андрија Стипић нашао је један текст на немачком језику, писан руком. Био је то опис ратовања хрватских војника под француском заставом у Наполеоновој војсци, па је то превео и објавио у Загребу 1838. године, у штампарији Фрање Жупана. Из споменуте књиге, преносимо део који се односи на битку на реци Березини код Борисова (данас Белорусија), која се водила крајем новембра 1812. године, у којој се истакао генерал Михаило Милорадовић (изворан текст):

“Битва /битка/ ова у шуме била је жестока и страшна; витежтво било је дуго време за ободве странке двојно, док су задњић Руси с тежком муком одбачени из шуме протерани били. У ово време сједини генерал Милорадовић своју из Молдавие дошавшу војску са шерегом под заповедју Чичаковом стојећим. На вечер била је пак битка поновљена и тако жестоко харцовано, да једна стран другој бодаке из руку отимаше, и једино ноћна тмица узрок је била, да се је разлућено хервање теда некда об десетом сату у ноћи докончало. Једино скучање и тужно јаукање рањених од обу стран тер без всаке помоћи на бојиштју лежећих пертергавало је страшну тихоћу тамне ноћи. После как би биле спредње страже постављене, потегнуше се обе војске неколико натраг и наложише ватру, да се и колико у таквој строгости зиме од смержњења бранију.

При овој прилике изгубише Хорвати 10 официров и 400 простих… Дана 27-га (новембра 1812) биаше из обоју стран из тога узрока мирно, да францеска војска још непрестано кроз мосте пролазиаше, цар (мисли се на Наполеона који је надгледао док су Французи правили мост преко реке Березине) пако за добро имаше, да се овако стоји док би цела војска прошла. Истим начином руски генерал Милорадовић осташе миран; чете бо његве берзо из Молдавие путујућује и утруђене починути су тим боље морале, да су јучер много изгубиле, војска пако францеска много векша је била”.

Лоза Милорадовића остала је до данас

Пре неколико година, како је општирно писао немачки Франкфуртер алгемеине Зеитунг, а пренеле Вечерње новости, у Немачкој је умрла Александра Милорадовић фон Крој, последња грофица из племићке породице Милорадовић. НЈен муж, баварски војвода Рудолф фон Крој, пише немачки лист, потиче из племићког рода француског порекла, који је сада у првом наследном реду за титулу владара Светог римског царства германског народа, односно Хабзбуршке империје.

Судбина Милорадовиће је слика сеоба и деоба Срба од гашења лозе Немањића и распада Душановог царства. Српски властелини у старом Хуму, Захумљу и Травунији, да би опстали, давали су војнике многим државама у којима су живели.

О породици Милорадовић постоје бројни архивски подаци о њиховом животу у Херцеговини, али и у Малорусији (Украјини). Турске архивске књиге бележе војводу Стјепана Милорадовића већ 1415. године. Милорадовићи су имали своје поседе на којима су живели у области Требиња и Калиновика, данас у Републици Српској. Постоје бројни записи о донаторству чланова породице Милорадовић многим манастирима ондашњег територијалног подручја које данас припада Црној Гори и Републици Српској.

Потомак Стјепана Милорадовића, спахија Милисав Милорадовић подигао је цркву Преображења Господњег у селу Клепци код Чапљине, и обновио манастир Житомислић 1563. године. НЈему је Мехмед ИИ, у другој половини 16. века, дао титулу спахије, а заузврат је захтевао да ратује за султана. Кнез Милисав је то прихватио и нападао Дубровчане кад су ови били у сукобу са Османлијама, па је ударао и на оне Милорадовиће који су, у то време, ратовали за Дубровачку републику. Кад су се Турци и Дубровчани споразумели и прекинули ратне сукобе, сви Милорадовићи су увидели да су преварени, па су се почели исељавати.

Руски пешадијски генерал Михаило Милорадовић, о коме је овде реч, послао је новац, 1811, за поправку задужбине Милорадовића у Клепцима. По други пут, ова црква била је обновљена 1857. године. За време Другог светског рата, 1942, спаљени су иноностас, фреске, иконе, богослужбени предмети, црквене књиге и архив, а црква је била разорена. Потомци породице Милорадовић помагали су православне цркве са црквеним тварима у Херцеговини
и слали новчану помоћ, али су учествовали и у српско-турском рату 1876, као и у Првом светском рату на страни Срба.

Живко Марковић / serbinfo.ch

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар