• Било би превише и од историчара очекивати да се занимљивост о братимљењу Петра Петровића Његоша и Али-паше Ризванбеговића више спомиње. У постојећим друштвеним, традицијским па и политичким околностима, међутим, то може бити драгоцена поука будућим поколењима, где вековима заједно постоје различите нације, језици и вере. Ова прича мора да буде извучена из наслага прошлости и запуштености, реанимирана и на адекватан начин представљена.

О Његошу се скоро све зна, а ко је био Али-паша Ризванбеговић Сточевић (1783–1851)?

Именован је за пашу, а потом 1833. и за везира Херцеговине, коју одваја од Босне и њоме управља све до смрти, држећи у својим рукама сву њену судбину. Био је велики реформатор и иноватор у пољопривреди. Изводио мелиорације, засађивао и гајио јужно воће (маслине, винову лозу, бадем, пиринач, дуван), поврће и свилене бубе. Био је толерантан према хришћанима, неретко на страни српског клера и хрватске бискупије. Пред крај живота успротивио се султановим реформама, због чега је убијен.

Решење боље од рата

Братимљење два велика владара занимљивост је коју баштини историја и град Дубровник и, сем историчарима и педантним хроничарима, мало је познато широј јавности. Када су Његош и Али-паша, у својој интерној писменој кореспонденцији, закључили да преговори о територијалним проблемима немају алтернативу и да је свако решење боље од рата, отпочели су припреме око организације сусрета и разговора, од којих је зависио даљи статус спорних територија и будући однос Црне Горе и херцеговачког пашалука.

У прелиминарним преговорима око места сусрета, Али-паша је предлагао Метковић, а Његош Дубровник. Уз посредовање руског конзула Јеремије Гагића, турског комесара Селим-бега и аустријског представника, у Дубровнику је 1842. уприличен њихов сусрет. Улогу домаћина имао је барон Карло Роснер и окружни дубровачки капетан.

Кад је уприличен сусрет, Његош је имао 29 година, док је његов саговорник био дупло старији. Занимљиво, обојица су умрли исте године – 1851.

Велики број међусобно размењених писама, те њихов сусрет у Грахову, 1838. године, потврђује да су се они, пре сусрета у Дубровнику, одлично познавали. Према историјским фактима, херцеговачки везир је гајио искрену топлину према црногорском чојству и јунаштву, а према Његошу пријатељство и поштовање.

Његош је дошао у Дубровник нешто раније, крајем августа, намеравајући да се пре сусрета с Али-пашом консултује с руским конзулом Гагићем, док је везир допутовао почетком септембра.

Састанак је одржан у старом дубровачком лазарету на Плочама, иако је везир имао налог из Цариграда о забрани удаљавања из Бргата.

На запрепашћење православних Дубровчана, два владара су заједно седели у кафани, шетали ривом и Страдуном, у најпријатељскијем расположењу. Црногорски владика без мантије, у народној ношњи, с оружјем, а турски паша с богатим велурским бињишем, постављеним самуровином.

Према поузданим историјским изворима, Његош и Али-паша су, за све време боравка у Дубровнику, прилазили један другом с радозналошћу, духовношћу и етичношћу, те благом усхићеношћу. Након официјелних обавеза, остајали би заједно до дубоко у ноћ, уз најквалитетнија вина и богату трпезу. Била је то гозба великодостојника који су поштовали све врлине живота и своје пролазности. У току разговора и међусобног дружења развила се идеја о побратимству.

Након вишедневних разговора, потписан је уговор у осам тачака, између независне области Црне Горе и пашалука херцеговачког, о престанку непријатељства. У историјским изворима егзистирају два датума потписивања: 9. и 24. септембар 1842. Утврђене су границе, док је Грахово дефинисано као неутрална територија. Након потписивања споразума, њих двојица су се, с пуно разумевања и топлине, изгрлили, а потом повукли у једну просторију Антонија Чавре, и ту се побратимили (Ј. Миловић „Петар II Петровић Његош” у свом времену, 1985. г., 482–483).

Овим поступком премостили су многе културолошке разлике, присутне на простору на којем су живели.

Састанак у Дубровнику с херцеговачким везиром и одлуке које су усвојили били су Његошева велика дипломатска победа и успех, јер је потписивањем уговора Али-паша признао независност Црне Горе. За Аустрију, Русију и друге европске земље то је било велико изненађење. Међутим, из Цариграда је, недуго, стигло упозорење: Порта не признаје споразум и није спремна да уступи икоме ниједан педаљ земље који се налази под њезиним формалним суверенитетом. За Црногорце, у том периоду, оптерећене традицијом племена, Његошево побратимство било је велико изненађење. И Херцеговци су дочекали везирово побратимство с неверицом и чуђењем.

У контексту политичких, националних, верских, војних и традиционалних обичаја и прилика у то време, овај чин братимљења заслужује ширу анализу и објашњење. Одговоре би могли понудити социолози, историчари, антрополози и други, поготово што се бројне поруке и поуке могу извући из овога чина.

Против неслоге и нетолеранције

Ово побратимство је, колико год се некима чинило апсурдним и парадоксалним, значило том времену као образац у којем су слична искуства обликована, преношена и чувана зарад мира и очувања сваке људске главе. На размеђи векова, цивилизација, навика, обичаја, традиције и историје, ово братимљење је пример како се може остати човек и у временима која људе претварају у звери. С пуним уверењем да чине добро дело, Али-паша и Његош су препознали свој свет, наслутили своју меру, свој политички и друштвени ангажман, у намери и жељи да промене себе и свој однос према традицији и прошлости, а све у духу интегралне идеје државности, световности и цивилизованости.

Његош и Али-паша су показали да у традицији народа Балкана има много тога вредног, што сведочи да овај простор не треба да буде позорница неслоге, нетолеранције и мржње, већ простор чија културна традиција треба да буде у знаку прожимања и сарадње разних народа који ту живе.

Они су овим чином направили цивилизацијски искорак, превазишли све поделе, посебно верске.

Рамиз Хаџибеговић/Политика