• Своју животну улогу Срђан Алексић није одиграо на позоришним даскама, већ 21. јануара 1993. године, у центру Требиња, покушавајући да од четворице војника Републике Српске одбрани познаника Алена Главовића, муслимана. Војници су Срђана савладали, оборили и кренули да га шутирају и ударају кундацима по телу тако крвнички да су му пресекли кичмену мождину. Остао је да лежи на каменим плочама требињске пијаце. Шест дана касније, на одељењу интензивне неге, на монитору који је пратио рад његовог срца појавила се равна линија, праћена једноличним продорним звуком. Срђан је издахнуо. Имао је 27 година. Био је Савиндан.

Шта је спорно? Кад је у питању Срђан Алексић – ништа. Кажу да је у животу најтеже бити човек, а он је у томе успео. Спорно је све остало, од тог 21. јануара 1993. до данас.
Како описати војнике који су убили Срђана? Можда најбоље поређењем – “кад животиња поприми особине човека то је басна, а кад човек поприми особине животиње то је Босна.”
У потрази за лаким пленом, срећу Алена, легитимишу га и питају: “Ђе ти је Алија Изетбеговић?”

– Ено га у Сарајеву – одговара. У том тренутку наилази Срђан, такође војник Републике Српске, са прве линије фронта, на којој је био са такозваним “ћелавцима”, који су главу стављали тамо где други ногу нису смели.

“Упитао их је зашто се иживљавају над слабијим од себе, кренуло је кошкање, четворица су нањушила крв, Ален је побегао, Срђан је остао да лежи на кеменим плочама требињске пијаце, на свега неколико метара од полицијске станице, чији су припадници иза затворених прозора немо посматрали убијање уживо!

На жалост, овај мучни призор нису само немо посматрала лица у полицијским униформама. Убијање Срђана Алексића гледали су бројни мештани овог града из околних кафића. Нико се није усудио да притрчи упомоћ, да запуца, макар завришти…

Нико тог дана није био спреман да ризикује. То је дан којег су се многи Требињци постидели, па је, можда то и разлог што је за Срђанову смрт годинама касније мало ко знао изван граница овог града. Ваљда их је тог 21. јануара паралисало то што полиција није хтела, или није смела, да реагује.

Можда није хтела, или није смела да реагује јер им је Срђан од раније упадао у очи тако што се мимо ратних обавеза са својим друштвом самоорганизовао да се у граду не деси ниједан злочин према муслиманима који су остали, нити да се поштен свет пљачка и малтретира. Тако су пропали планови неких удбаша, попут Васе Мијовића, кога је извесни “]орави” из спске службе послао да у Требињу пролије мало зле крви. Зла крв није пуштена ни кад је стигла вест о страшној смрти требињских бораца у сплитском логору Лора. За време рата у Требињу убијена је једна девојка муслиманске вероисповести, а усмртио ју је Србин из Коњица.

Полиција можда није хтела, или није смела да реагује, јер је Срђан Алексић, протествујући са групом грађана испред зграде општине због сулудих политичких одлука, демонстративно бацио пушку питајући се због чега се на ратишту гине – да би се богатили ратни профитери?

Много година касније, коментаришући Срђанову смрт, сакривени иза лажних профила, разни велики Срби писали су како су чули да је Срђан био дезертер, хашишар, татин син… Један који се представио да је са Сокоца написао је “да не може чудом да се начуди Требињцима како су дозволили једном муслиману да у време рата продаје фармерке на пијаци”?! Има у Херцеговини изрека: “сачувај ме Боже Хрвата из Стоца и Србина са Сокоца.” Таман тако.

Срђан није био татин син, његов живот обележиле су две породичне трагедије, што је и евидентно када се погледа надгробна плоча на породичној гробници у којој је сахрањен. Датуми рођења и смрти чланова породице Алексић говоре да се није умирало по реду. Кад је имао шеснаест година, умрла му је мајка. Изненада, само се срушила за столом у канцеларији и после неколико дана проведених у коми је преминула. Иза ње остало је троје деце, Срђан, Анђела и Вујадин.

Пред сам рат, најмлађи Вујадин, имао је седамнаест година, страдао је с комшијом, живели су кућа до куће, у моторном змају изнад Требиња. Као да се сва несрећа овог света сручила на те две породице. Након погибије сина, првим комшијама десила се још једна трагедија кад је најастријем сину, на повраку с ратишта, случајно опалио пиштољ, а метак се забио у кичму његове млађе сестре, која је остала инвалид.

Срђан, који је пре рата зарађивао за живот радећи у кафићу, дакле, никакав татин син, обишао је у Југославији и окружењу бројне концерте светских и домаћих рок звезда. Прекинуо је једном приликом концерт “Азре” да нешто расправи с Джонијем Штулићем, глумио је у Крлежиним и Шекспировим комадима, возио моторе, био једноставан и драг, специфичног осмеха, волео је једну Владанку, вешто је скривао патњу за страдалим братом.

Да не буде забуне, треба напоменути да је и Срђаново окружење било истих или сличних моралних начела као он. На пример, Едо Селимовић, муслиман, који је остао у Требињу и борио се у војсци Републике Српске. Након вишенедељног боравка на ратишту, Едова чета свратила је у један требињски кафић да прославе што се сви живи и здрави враћају кући на седам дана. Селимовићу је опалио пиштољ, а метак је једног момка погодио у главу. Те ноћи из болнице стизале су песимистичке прогнозе за рањеног младића, да ли ће преживети или не. Гоњен грижом савести, Селимовић се те вечери убио. Рањени младић је преживео.

Или случај Срђановог рођака с којим је био и најбољи друг, Марка Алексића. Он се пре рата сукобио са групом никшићких криминалаца који су се бахатили и малтретирали госте у једном локалу у Требињу. Марко, вођу те екипе ударио је у главу и овај је неколико дана лежао у болници без свессти. Кад се пробудио и опоравио, прво што је урадио узео је пиштољ и кренуо према Алексићевој кући да га убије. Марко га је чекао на тераси, ненаоружан, насмејан, заваљен у столицу. “Дошао си да ме убијеш? Пуцај.” Није пуцао. Марко је касније преживео тешко рањавање на ратишту…

Кад је Срђан убијен, његов отац Раде срео се с једним рођаком, искусним правником, и питао га за савет и мишљење око трагедије која га је задесила. Овај му је рекао:
“Раде, као правник ти кажем да ће убице добити највише три године затвора, јер се неће моћи утврдити чији је ударац био смртоносан. Као рођак ти кажем да узмеш пиштољ и да се осветиш.”

Да је узео пиштољ и кренуо да се свети о Радету би се писало као о човеку који је извршио крвну освету, али прича о херојству Срђана Алексића тада не би постојала.

Што се тиче убица, правник је био у праву. Осуђени су на по две године и неколико месеци затвора. Један је касније погинуо, остали и данас живе у Требињу.
Неколико година касније, зидајући фонтану у манастиру тврдош у Требињу, Раде се срео са сином једног од убица.

– Као средњошколци, брат и ја смо 2003. године били у манастиру Тврдош код Требиња. Раде Алексић је градио фонтану испред цркве и ми смо помагали. Обраћао се мом брату и мени као и свима другима и ни у једном тренутку нисмо помислили да је то отац Срђана Алексића – испричао је Снежан Реџо.

Ко је Срђанов отац, сазнао је неколико година касније, док је студирао у Београду.

“Гледао сам филм „Срђо” и тада сам схватио да је Раде Алексић човек с којим смо радили у манастиру. У једном тренутку је он рекао да нас познаје не говорећи ништа лоше о нама, нити о нашем покојном оцу. Жао ми је што се све догодило, што је страдао Срђан Алексић, што је погинуо мој отац, али то је било неко лудо време и неки догађаји који се, очигледно, нису могли избећи.”

Да није било новинарке РТС-а Сање Драгићевић, која је аутор документарног филма “Срђо”, за човека Срђана нико не би знао ни у Србији, у БиХ, у Хрватској. Београдски редитељ Срдан Голубовић, аутор филмова “Апсолутних сто” и “Клопка”, снимио је филм “Кругови”, инспирисан делом Срђана Алексића. Тадашњи председник Србије постхумно одликује Срђана, па и Милорад Додик, укључује се са одликовањима и Хелсиншки одбор за људска права, по Срђану је названа једна улица у Сарајеву, Панчеву, Подгорици, пола улице у Београду, пасаж у Новом Саду.

– За причу о Срђану Алексићу чуо сам јако касно, мислим тек 2007., иако сам иначе прилично информисан. Јавност је за тај слчај чула тек 14 година пошто се догодио. Мислим да је било потребно време да се издувају лажни хероји које нам је друштво наметало и да дође тренутак да Срђан постане јунак с којим можемо да се идентификујемо. Кад сам чуо ову причу, схватио сам да је то јунак кога сам чекао, да је то неко с ким желим да се поистоветим и да је у његовом чину есенција свега онога што сам осећао према рату. У Србији је било јако пуно нас који смо демонстрирали против рата и који никада нисмо прихватили ни Младића, ни Караджића, ни икога сличнога као своје хероје. Напротив, јако је пуно нас који смо тврдили да су они злочинци – изјавио је у једном интервјуу редитељ Голубовић.

На питање зашто наглашава да “Кругови” нису политички филм, кад је његова основа морална, али и политичка, одговорио је:
– Неки су нас фестивали одбили, попут Кана и Венеције, јер филму фали политичка димензија. Зашто нисам хтео да правим политички филм? Зато што заиста дубоко верујем да чин Срђана Алексића није политички. Има политички призвук и позадину, али он је пре свега заштитио прогоњеног, незаштићеног човека, у средини где му није било спаса. Са друге стране, штитио је свога комшију. То је основни ниво, због чега мислим да је његово дело наднационално и надверско. Цела прича има политички призвук, она је важна и прилично мења контекст, но сви смо ми политичка бића, јер је политика толико важан елемент нашег живота.”

Тад је рекао да не зна како ће на филм реаговати Требињци. Требињци су после премијере филма углавном остали збуњени и разочарани, сматрајући да је филм антисрпски. Због тога данас опет, углавном, заћуте кад их неко пита за Срђана.

Можда је мишљење многих, много шире ван Требиња, објаснио у једном тестку блогер Марко Шикуљак из Републике Српске, анализирајући случај редитеља Голубовића.
“Овде није реч о Срђану, овде је ријеч о Срдану. О Алексићу се нема шта рећи, он је своје рекао кад је требало.

Једини проблем са Срђаном Алексићем је тај што га неки користе као доказ да постоји један добар Србин. Да постоји изузетак од правила. Јер сви Срби су иначе лоши, и удружено – злочиначко – геноцидни. Још је боље што је Срђан мртав Србин.

На двадесету годишњицу од смрти Срђана Алексића, на једном фестивалу у Америци, филм који је рађен по овом догађају освојио је некакву награду. Каква дивна маркетиншка коинциденција! То је познат манир, скретања с једне, како би се расправљало о другој теми која је уздигута на ниво моралног ауторитета. Понављам, ја причам о Срдану, не о Срђану.
Да се којим чудом Главовић повратио да помогне свом спасиоцу, па у тим измијењеним околностима он страдао спасавајући српског војника од разуларене банде, шта би за њих био Срђан? Херој? Или би му судили за ратни злочин, као што је Суд БиХ судио Српку Пустивуку. То је онај човјек што је спасио двије дјевојчице, у акцији за коју су тврдили да је злочиначка.

Мислите да није тако? А зашто онда кад тражите нешто о Срђану, надете да га славе они за које би био комплимент рећи да су (ауто)шовинисти. Љути Босанци, Е-новине, Пешцаник… Не знате ко су они? Благо вама. Све ово сам ја почео писати због друге ствари. Због оних који су једну овакву трагедију искористили да би се гребали за међународне филмске фондове и награде на фестивалима. Гле чуда, баш на годишњицу смрти. Ко би био срца камена, да то не награди, тај дан?
Не доводим у питање редитељски квалитет господина Голубовића (не вјерујем да ће правити злобне плагијате као што су чинили аутори “Устаничке улице”), али сав поступак и игру коју игра свакако.

У интервјуу поводом свјетске премијере он је рекао да је за “причу о Алексићу чуо тек негдје 2007., а затим прочитао „неколико текстова” о томе.” Пошто можемо претпоставити на којим медијима је нашао те текстове, није ни чудо што је он за свој филм рекао да је “најсрпскији”. Нек знају они дивљаци што мисле да му приговоре да је антисрпски, да морају да бирају измеду српства и људства, јер то једно с другим не иде.

Оно чега смо ми у Српској сити је то да о нама филмове снимају они који о нама појма немају, нити их, право речено, интересујемо. Ако је Голубовић промијенио име главном лику, ако је умјесто требињског Старог града у позадину ставио димњак гатачке термоелектране, могао је осмислити и неки други рат. Боже мој, то је универзална прича. А не шлепати се на публицитет који ће донијети помињање ове наше незарасле ране. За коју је он чуо 2007. године… За такве су сви преко Дрине били само сељаци који су слушали Ханку и “Бијело дугме”, док су они слушали Коју и ЕКВ. И који су својим ратом прекинули весели период, кад су се спојили црвени пасош и реформа Анте Марковића.

Док смо се ми, чобани преко Дрине, млатили по својим вукојебинама, по Београду су се најближе тој тематици снимали филмови у којима је главно достигнуће било бјежање од војне обавезе.

Није прошло пуно деценија, београдске синеасте су схватиле да нико жив у свијету не пуши приче о сивилу београдских блокова, о тегобности деведесетих, о другарима који су отишли, па се враћају и затичу сјебане другаре који су остали.

А који рат имамо ближе него онај у Босни (отегните о, да звучи као кад они изговарају). Нису имали херца као Бјелогрлић да то ураде док се пуцало, па може и сад. Нема везе што их то никад није интересовало, и што не знају разлику између Херцеговине и Босне, битно је да за такве приче Еуримаж одобрава паре. А за разлику од Анђелине, имамо и неку родбину тамо. За оне којима је попустила пажња док су читали, не, ја немам ништа против Срдана. Имам против београдске филмске екипе. Све и један јеврејски редитељ, снимио је бар један филм о холокаусту. Макар прије тога снимао филмове о ванземаљцима. Од вас ником није пало на памет да снимите филм о Јасеновцу…”

Установљена је награда за новинарску храброст названа по Срђану Алексићу, а добитник је Центар за истраживачко новинарство (ЦИНС).
Зашто Сања Драгићевић није добила ниједну новинарску награду за филм “Срђо”?

Да ли ће Срдан снимити филм о Пребиловцима?

ЉИЉАНА КЕКОВИЋ/ Експрес