• Нови филм хрватског редитеља Рајка Грлића врло је користан за погледати. То није забавни сликоказ, већ горка истина која се гута са лаганим полуосмјехом или баш пуним доживљајем гротеске која већ у сљедећем секунду запада као кост у грлу. Широм отворених, прећуткиваних истина Грлић нам приказује сав апсурд хрватске уљудности и њихове новодржавности, написане да би се олако провукли кроз жице “европског Блајбурга”.

Баш као што су то њихови најдомољубнији синови 40-их прошлог вијека покушали, неки и успјели.

Вјекослав Краљ, професор историје у једној загребачкој гимназији, презрени је син бившег заклетог усташе који скривен у редовима католичког самостана избјегава казну за злочин државе коју је бранио.
То професору Вјеку не смета да буде до тјемена узрасли домољуб који “штује” принципе Анта Старчевића, а при том има само једну проклету грешку. Она му смета да би био савршени син Хрватске!
Педер је, са родном дисхармонијом која се исказује у трансвестији!
Но то га не кочи да заступа и дубоко вјерује у “чисту” Хрватску, очишћену од српског “барбарског корова” и узраслу на Туђмановом крилу.
Његов комшија (сусјед) Анте, новоХрват је, накалемљен на бившег Србина Василија Самарџића из Госпића, сада полицајца Р. Хрватске. Анте је у браку са Хрватицом Мајом, која га лудо воли због његове мужевности и мушке даровитости. Иако је Србин не може му одољети.

Заплет настаје када Вјекослав, трансвестиран у своје друго Ја, Катарину, крене у редовни ђир до геј клуба на вечерњи мартини. Препознају га хулигани који “мрзе педере” и врло логично шаљу на ургентни пријем Хитне медицинске службе. Тамо га препознаје комшиница Маја, Антова супруга, иначе медицинска сестра…Ту настаје улаз у срж приче.

Анте, бивши Србин мора научити законик Устава РХ да би задржао посао полицајца, али му не иде да запамти све те мртве фразетине које говоре о једнакости, равноправности, неотуђивости…а и сам зна да без маске Хрвата, морао би као и његови рођаци из Госпића на трактору поћи у ту страну Србију.
И он мрзи педере, гади му се и сусјед трансвестит, али се гади и сам себе што је Србин (иако бивши) у Загребу.

Вјекослав (Катарина) мрзи Србе које сматра нецивилизованом, штетоносном сортом којој није мјесто у његовој домовини, мрзи свог оца усташу који га је још као дјечака понижавао и никад прихватио као дијете, камоли сина. Мрзи и себе што је педер-трансвестит у Загребу, граду чисте расе и расних права.

Сусједа Маја, мрзи што живи у малом стану присиљена да ради најтеже послове медицинске његе да би преживјела у прескупом граду, мрзи што не може имати дјецу јер је због спонтаног побачаја остала бесплодна, а опет не може усвојити дијете јер је држава хрватска условљава већим стамбеним простором. Маја помало мрзи и себе јер се заљубила у тог проклетог Србина, са којим дијели животну стигму.

На крају сви схватају да и њих мрзи Хрватска зато што су баш оно што их суштински опредјељује. Мрзи их Устав те шаблонски утемељене земље који их гони да вјерују да су једнаки, поштовани и заштићени, а у стварности добијају батине, увреде и потискују све што заиста јесу.

Овај успјешно уклопљен филм на један умјетнички лак и пјенасто допадљив начин буди нас у лажној и отровној демократији која је само шарена жвака за малог лудака.
Сви они жваћу – и ми жваћемо, дакако – да не би умрли од спознаје сопствене издаје, срама и карактерне биједе.

Оно што је занимљиво обје главне улоге играју глумци поријеклом из Херцеговине.
Небојша Глоговац, који глуми Вјекослава, рођен је у Требињу,  а Дејан Аћимовић у улози полицајца Анта, рођен је у Чапљини.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина