Има ли већег ругла од Србина у безакоњу,
и љепше славе Господу од Србина у закоњу!

Погледајте данашњу Србију и њен српски народ који се у општем њеном расулу и са владавином најгорих претворио у ругло међу народима, на поругу свом његовом окружењу.
Србија је, да напомен, прва у Европи по чедоморствима и брачним разводима, међу првима је у одливу образованих стручњака свих врста; у изумирању својих градова, села и рубних насеља предњачи већ одавно, а једна је од еколошки најзагађенијих и у чистоћи најнеуреднијих земаља у свијету – овоме слиједи општа пљачка државног иметка, висока подмитљивост у свим државним службама, багателна распродаја златног народног богатства, кријумчарење народног задужбинарства и издаја свете баштине.
Пропаст је у њој свуда, ко жели да је види.

Као најбједнији примјер српског понижења – јавна је тајна да су српски младићи и дјевојке у понуди проституције од Саудијске Арабије до Њемачке.
Ову прећуткивану срамоту све чешће чујемо, а можемо и видјети.

Млади Срби се продају на тржиштима проституције како би стекли лака и брза новчана средства за опстанак својих породица у Србији, а у којој поштен и праведан живот постаје вијест. Њихова природна љепота и склад задња су имовина, која се високо котира код купаца овога гријеха.
Данас живимо пропаст своју.

Напротив томе, имамо примјер шта Србин може постати ако му се понуди праведан закон, поштена награда за труд и могућност развоја.
Од роба он постаје племић! Од бакра засије злато!

Управо се то може научити на изложби приређеној у Архиву Србије у Београду, која је отворена 14. децембра 2016.г. – „Култура Срба у Трсту 1751–1914“.
Српско робље из турске царевине тражило је начине да се спасе из те њему духовне и народне гробнице, а да достојанствено сачува своје српско име и православну вјеру.
Средином 18. вијека Срби из Херцеговине, Црне Горе, Боке Которске и Далмације, насељавају се у Трсту, који је од 1382. припадао Хабзбуршкој монархији.

Баш у то вријеме Трст ће постати врло значајна лука усљед пораста трговине и потребе бродског транспорта робе свих врста. У Трсту се гради велико бродско пристаниште, а око њега се развија и нови град, који ће у свом зениту стећи статус – слободне царске луке.

Досељавају се народи из цијеле царевине, међу њима и мала заједница Срба, која ће се врло успјешно уклопити у нову средину. Срби ће радом стећи велико материјално богатство и постати ново племство овога града. Тада се досељавају српске породице, прије свега из Херцеговине и Боке Которске. Оне ће постати заговорници оснивања српског духовног и културног имања.

И не само то. Из њих ће се изродити ново српско племство, још од Косова погубљено. Срби се најприје запошљавају као физички и помоћни радници у стовариштима, трговинама, на бродовима.  Народ са камена брзо ће разумјети шта му је добро чинити, а у условима поштене игре, штићени закономи педантне германске царевине, Срби ће бујати као маховина на влажном камену. Оплемениће се то робље. Постаће земљопосједници, власници бродова, осигуравајућих друштава, банкари…

Јово Куртовић из Требиња својим бродовима успоставиће прву поморску везу са САД.  Квекићи из Херцег Новог у вријеме велике глади набавиће и допремити жито за Црну Гору.
Посједоваће велике флоте, трговачке везе, утицаје.

Носећи генетску снагу старих српских владарских родова, овај народ је у држави законодавства своју физичку и духовну љепоту украсио материјалном раскоши.
Довољно је само погледати њихова складна и господствена лица са породичних фотографија и умјетничких портрета; ту просвјећеност без велике просвјете, љепоту њихове дјеце која у западњачком руху сијају као аристократе старог насљеђа; потом, сагледати важност њихових задужбина и озбиљност онога чему се стремили, начин на који су заснивали српски народни иметак…тада постаје јасно да је Србину за процват потребан само ред, правичан однос и подучна казна.

Срби у Трсту су чудесно брзо ухватили коријен. Чим су осигурали какав-такав ослонац, почели су размишљати како да организују духовни живот заједнице; било је нужно основати Православну црквену општину.  Пошто је већ у Трсту живјела заједница православних Грка, Срби одлучују да са Грцима заснују заједницу у оквиру које је постојала и православна црква.

Оснивање Православне црквене општине било је правно могуће на темељу Повеље царице Марије Терезије из 1751. године којом се православнима дозвољава да се организују и молитвено заједничаре. Срби и Грци остају под заједничким кровом до 1781. када се разилазе. Срби одлучују да граде српску православну цркву и самостално уређују свој народни живот. Већ сљедеће 1782. године оснива се Српска основна школа у Трсту, а утемељена је и српска православна црква Светог Спиридона. То ће бити носиви стубови српске заједнице који ће је чувати, развијати и уздићи у богатству и слави.  Православна црква и Српска школа – наша духовна ос и свагдашњи темељ.

Богати и угледни Срби – трговци, банкари, бродовласници, свјесни да је његовање народносних и духовних смјероказа пресудно за стабилност и опстанак једне заједнице, издвајали су велика новчана средства за развој српских установа. Један од најзаслужнијих за развој српског школства био је Јован Милетић, богати трговац родом из Сарајева, који је тестаментом завјештао 24 000 форинти српској заједници у Трсту, са препоруком да се оснује завод за васпитање српске омладине. Новооснована српска школа, која је добила име по овом великом добротвору, почела је са радом 1. јануара 1792., а Српска црквена општина је из захвалности подигла три спомен плоче свом добротворном члану.

Први српски учитељ у Трсту био је Василије Витковић, а подучавао је читању, писању, граматици, латинском језику, пјевању и вјеронауци! Касније ће бити додати: аритметика, њемачки и италијански језик. Основана је и вечерња школа за допунско учење српског језика за оне Србе који се школују у тршћанским средњим школама. Српска школа је тада имала најбоље учитеље, а њих је бирао карловачки митрополит.  1888.г. Српска школа у Трсту започела је обавезну прославу Светог Саве као школске и народне славе.
1909. Српска црквена општина основала је Српску читаоницу, а 1911. при школи „Јован Милетић“ основано је и прво Српско забавиште.
Осим тога при цркви Св. Спиридона дјеловало је и Српско пјевачко друштво „Јадран“, а озбиљно се радило и на оснивање Српске штампарије.
Но круна српског живота и рада у Трсту је градња нове православна црква Светог Спиридона. Срби су и прије имали једну мање раскошну цркву, али су жељели нови храм, најљепши и најбогатији, у самом средишту града.

Нису жалили злата, труда и молитве. 2. марта 1861. милански архитекта Карло Мачијакини започео је градњу велелепног храма византијског стила, са основом уписаног православни крст и централним кубетом висине 40м. Опточена сивим мермером, украшена прекрасним рељефима и скултурама, те крстовима са позлатом и раскошним мозаиком, изграђена је тада најљепша нова црква у Српству и једна од најљепших у православном хришћанском кругу.

Тек када су херцеговачки Срби, 1873. године изградили Саборну цркву Свете Тројице у Мостару, тршћански храм је добио пара.  Говорило се да су њих двоје чеда по љепоти у красоти Високих Дечана. Престоне и олтарске иконе осликане су и у злату украшене у Русији.  Свака српска породица, сходно богатству, трудила се да дарује најљепше и најбоље Светом Спиридону, чудотворцу са Крита кога је Господ силам заступао. Поклањали су иконе, свијећњаке, кандила, мозаик. Остало је записано да су Ковачевићи, родом из Мостара, поклонили највеће црквено звоно. На њему је уписано њихово име. Ове породице су помагале и српским манастирима – Хиландару, Грачаници, Високим Дечанима, Острогу.
Слале су и прилоге за изградњу српске цркве у Дубровнику.

А сада да поменем најутицајније и најбогатије српске породице у Трсту. Оне су биле племство које се ородило са талијанским, хабзбуршким и српским властелинима.
Теодоровићи из Требиња, Ризнићи из Сарајева, Гопчевићи из Херцег Новог, Квекићи из Херцег Новог, Поповићи из Боке Которске, Фрушићи са падина Фрушке Горе, Ковачевићи из Мостара, Куртовићи из Требиња, Вучетићи из Грбља у Боки, Шкуљевићи из Мостара, Опуићи из Стоца у Херцеговини…њихове виле попут краљевских дворова тискале су се у самом средишту Трста и око цркве Св. Спиридона.

У вили Шкуљевића из Мостара, касније ће бити смјештен Генерални конзулат Краљевине СХС, у коме ће од новембра до децембра 1922. радити као вицеконзул Иво Андрић.
На помен Срба у Трсту, са посебном пажњом увијек треба истаћи и породицу Гопчевић. Спиридон Гопчевић, родом из Херцег Новог, био је богати бродовласник и пријатељ са Ђузепеом Гарибалдијем.  На његовој вили у средишту Трста и данас се на главној фасади могу видјети четири скулптуре које је подигао свом српском роду у спомен. То су камене скулптуре кнеза Лазара, кнегиње Милице, Милоша Обилића и Косовке дјевојке.

Његов син је био познати научник и астроном свјетског нивоа, а унук Марино љекар-неуролог, који 1945. основао неуролошко одјељење на клиници у Трсту.
Но ако би се требала извући главна нит, која би осликала колико је ова заједница била чудесна и симболички важна за Србе, онда бих издвојио једну породичну грану на којој је сазрело зановљено српско племство.

Христофор Опуић, родио се 1809.г. у Стоцу у Херцеговини. Преко Мостара породица се сели у Дубровник, гдје се Христофор жени Аном Гашић, из српске дубровачке породице.Она ће му родити сина Стефана.

Селе се у Трст гдје он постаје богати и угледни земљопосједник, бродовласник и српски добротвор.

Христофоров брат Александар, оженио се у Дубровнику Маријом Бошковић, сестром дубровачких српских племића Божа и Ника Бошковића.
Александар и Марија Опуић, били су ново српско племство изникло из херцеговачких српских родова (Бошковићи из Попова поља, Опуићи из Стоца), а они ће родити Милеву Опуић у Трсту.

Милева ће се удати за генерала Александра Константиновића у Београду, потомка српске владарске династије Обреновића. Александар и Милева, родиће принцезу Наталију Константиновић која ће се удати за принца од Црне Горе, Мирка Петровића Његоша, другог сина краља Николе Петровића.

На тај начин су тршћански Срби, ујединили Херцеговину, Дубровник, Србију и Црну Гору и њихове старе родове стекли у новом племству.
Да напоменем да је из тршћанске породице Квекића (родом из Херцег Новог) потекла и црногорска кнегиња Даринка, удата за књаза Данила Петровића Његоша.
Нек` овим застане прича о тршћанским Србима и њиховој обнови нашег сјаја, задужбинарства и племства.
Заиста, кад Срби имају добру његу, здрав оквир и поштену награду, од камена постају злато.

И као што је у Књизи утисака написала Рада Ђуричин:
„Осећам велику захвалност. Ово је благо!“
Посјетите ову одвише значајну изложбу и сазнајте детаљније и јасније о бољим нама у бољем свијету.
Поставка је продужена током априла у Архиву Србије (Карнегијева 2).
Радно вријеме:
уторак–петак од 10 до 18 часова;
субота–недјеља од 10 до 15 часова. Улаз је слободан.

Горан Лучић