Oве године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.

Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.

Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у  шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман  „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.

Боро Граховац је раније већ објавио серијал текстова на порталу Слободна Херцеговина под називом „Приче из каменог гнијезда“ које се могу пронаћи на овом линку. 

***

КОЏОБАША

Већ је превалила половина октобра мјесеца. Гора се ужућела по лукавачким брдима, али још не опада, скочањило је сушно и неродно љето. На гранама држи потамњело увело лишће које чека прву кишу да га покваси и први вјетар да га однесе. Свјеже је и пријатно јесење јутро. Почеле су освитати прве магле у Лукавачком пољу које су донијеле и прву свјежину послије дуготрајне и неподношљиве суше.

У свечаном руху, у ономе истом у коме је као коџобаша излазио пред пашу, Никола Дукичић Граховац јаше низ Обарке на младом и бијесном, окићеном и нагизданом Дорату, док испред њега његови најмлађи синови, Лазар од четрнаест и Милош од дванаест година, воде Зекана на кога су натоварене двије мјешине, једна са вином а друга са ракијом, и на утрешељ, на ражањ натакнут печен ован преодник, са великим умотаним роговима. Оде у Доњи Лукавац на свадбу код Зека Цвијетића.

Он већ неколико година није лукавачки кнез, смијенили су га на правди Бога нови и млади, полуписмени и ко бајаги учени људи. Дошло је до неминовног сукоба генерација у којима обично млађи побиједе, несвјесни терета и обавеза које товаре на своја јака али још неискусна и неутрта плећа. Десило се да први пут од досељавања потомци племенитог Андријаша нијесу кнезови нити се шта званично питају у народним пословима. „Једна је гобеља изашла из кала а друга ушла у кал“, задовољан и срећан закључи бивши коџобаша, док сватовски расположен јаше низ равне Херцегове баре. Није било бољег момента ни срећнијег тренутка од онога у коме су га његови Лукавчани, уз помоћ Реџепагића и других невесињских и мостарских Турака, смијенили. Било му је криво на начин и поступак на који су то учинили. У почетку, било му је жао изгубљеног положаја и тога малог трунка власти који је имао један безначајни кнез у непознатом селу и поробљеном народу. Када је преболио боли и отријезнио се од власти, као што се човјек отријезни и одмамура дугу и узбудљиву пијанку, схватио је да је његова гобеља изашла из кала, а да је гобеља нивоизабраног коџобаше Илије Стевановића ушла у кал.

Ова 1874. јесен бурна је и плаховита. Сушно и неродно љето наговијестило је гладну зиму,  у народу је пробудило чемер и зловољу, а код турских властодржаца, ага и бегова, изазвало бијес и безакоње. Захтијевају од кметова да им испоруче јесењи ак, агинску трећину и царску десетину. Народ, у страху од глади, тврди да нема, да није родило и спрема се на устанак. У томе га подржавају млади и неискусни главари који су се тајно састали на Госпојин дан код цркве у Биограду. Написали су жалбу књазу Господару и спремили је на Цетиње по депутацији коју су сачињавали Јован Гутић, Симун Зечевић и Милош Кешељ.

Иако то од њега крију, Никола то добро зна, захваљујући старим везама које је задржао у народу који га и даље зове коџобашом и који му је након његовог пада више привржен и више одан. И тајно и јавно долазе му људи у кућу, жале му се на новог коџобашу, кају се због некада изречених ружних ријечи на његов рачун, као не знају шта им је било. Други су их наговорили. Надају се да ће он поново бити коџобаша и обећавају да ће га у томе подржати. И он се потајно, негдје у дну душе, нада да ће поново узети власт па ма колико она била мала и безначајна, али је власт.

Лијепо се човјек осјећа на власти када му се други људи склањају с пута, учтиво се клањају и још учтивије Бога називају. Праве му мјесто у прочељу, иако је чело гдје год он сједи, сви се други према њему равнају и помјерају, улагују му се и умиљавају као мали, симпатични кучићи који очекују да их његова рука помилује. То властодршца увесељава, уздиже и чини моћним господаром над малим људима који воле да буду понижени и приземљени. Зна он да иза његових леђа говоре свашта о њему и његовој владавини, али исто тако зна да је то њихово искупљивање и несвјесно кајање због самопонижења које су пред њим учинили.

Није лако водити народ у смутним и каљавим временима. Он и његов отац водили су га више пута и из њих излазили и крвави и каљави. По наговјештајима и по порукама које тајно добија од књаза са Цетиња, које му преносе његов синовац Митар и млади бањски војвода Максим Баћовић, ова би времена могла бити најкрвавија и најкаљавија.

бањски војвода Максим Баћовић / wikimedia.org

Овај устанак неће бити као други устанци којима се тражио бољи положај обесправљеног народа, ово ће бити општенародни ослободилачки рат који ће се водити са циљем да се сруши турска царевина и над Херцеговином васпостави владавина српског књаза, под заставом Црне Горе. „У срећни час ме смијенише и судбину народа намакоше на душу новог коџобаше“, задовољно закључи размишљање.

Не зову њега на свадбу само ради свадбе и весеља. Зову га ради надолазећих времена за која очекују његово мишљење и савјет искусног старца који се добро владао са Селим-пашом, војним командантом Херцеговине у Мостару, и књазом Николом, узданицом српске Херцеговине на Цетињу. За његове тајне везе које је одржавао са књазом нико није знао осим његовог синовца Митра Баћова који је често, у најстрожој тајности, преко Бањана, уз помоћ војводе Максима Јованова ускакао у Црну Гору и лично књазу преносио стање и народно расположење у Невесињу, а отуда доносио књажево мишљење које је било наредбодавно. Књаз је од њега захтијевао да се народ умири за најмање годину до двије дана, док се Русија и руски цар, њихов покровитељ, не припреме за рат с Турском. Поручивао му је да чува народ, као што је некада и Свети Петар Цетињски говорио његовом оцу: „Шта ће нам земља ако у њој нема народа“? Никола коџобаша ова је упозорења преносио народу као своја и као своје мишљење, књаза није у уста узимао, вјешто кријући било какве везе са кућом Петровића. Млади, напрешити и неискусни невесињски главари његова упозорења рђаво су примали, тврдећи да стари коџобаша с Турцима шурује и да по њиховом налогу одвраћа народ од устанка.

Стварно, с Турцима је и даље био у добрим односима, иако су они у доброј мјери кумовали његовој смјени са мјеста лукавачког коџобаше. Он је то добро знао, као и они, али су се сви правили невјешти. С кућом Љубовића и даље је био у добрим односима, нарочито са Бећир-бегом кога су Турци звали Влах. Љубовићи су му и даље  дали право да он, једини од Срба, смије јахати коња кроз њихов Оџак. Једном приликом, још док је био коџобаша, нешто су се на њега пољутили па су приликом његовог наиласка пустили опаког Зелова да га раскине. Огроман крволочан пас усрну и скочи пут коњаника, коњ се у страху пропе а Никола, вјешто и хајдучки, скочи и онако снажан, крупан и висок из све снаге ногом удари Зелова. Зелов се изврну и ту мртав остаде. Млади Љубовићи, који су то све посматрали, потрчаше да освете пашче, на што им мудри Бећир рече: „Како је изврнуо Зелова, тако ће поизвртати и вас. Дукичић је то, кукала вам мајка! Жива ватра која не да на се“. Бегови се повратише, Никола настави пут, а Зелов оде у причу.