• У периоду средњег века, тачније у 14. и 15. веку,  обичајно право је било најчешћи пример решавања спорова и регулисања односа између становништва требињског краја и њихових суседа Дубровчана.

Велики број дубровачке стоке налазио се на испашама у требињском крају па је често долазило до крађе те стоке. Починиоци су често били непознати па се прибегавало институцији тајног сведока како би се спор решио. Тајни сведок је обећавао власнику стоке да ће пронаћи крадљивца али ако не успе да ће сам платити штету. За свој труд сведок је добијао новчану накнаду звану „соџбина„ чији износ је зависио од броја украдене стоке. Било је доста људи који су се бавили овим послом јер је извор зараде био прилично лак и сигуран. Накнаде су биле од два до шест па и више перпера.

Тако се обавезао један од браће Старчића да ће проказати имена оних који су опљачкали стоку и ствари тројице Дубровчана, а да ће за узврат добити 12 перпера што је и успео, стоји у архивском запису.

У сукобима и чаркама око крађа, пљачке, туче, неисплаћених дугова, подметања пожара између Требињаца и Дубровчана дешавала су се и убиства. Тада би на основу обичајног права породица убијеног тражила новчану надокнаду звану „вражда„. Када би се уговорени износ добио породице су склапале пријатељства и настављале да живе као да се ништа није догодило. Вражда се увек договарала и исплаћивала пред сведоцима. Код неуспеха у договорима или у непоштовању исплате до договореног рока јављала се потреба за крвном осветом.

Право новчане накнаде за настрадалог није могло да се користи ако би дотични погинуо у ратним сукобима.

Да би се решили спорови најчешће настали на караванским путевима, крађе и убиства или проблеми око неправилности у наплатама на царинским прелазима и слично у оквиру обичајног права формирани су мешовити судови који су се називали „порота„. Чланове пороте бирале су обе стране, а у зависности од случаја до сличаја било их је од шест до двадесетчетири.  У саставу пороте обавезно је морао бити неко од угледних људи који је пратио рад пороте и подносио извештај који би касније био забележен у службеним актима Дубровачке републике. Поротници су били дужни да се пред тим угледним човеком закуну на „речени праворек„ што је био вид заклетве по обичајном праву. Порота је имала обавезу да утврди истину и да у највише три одржана скупа донесе пресуду која се морала поштовати. Скупови поротника одржавали су се најчешће недељом око неког великог црквеног празника. Само место одржавања скупа било је уз гранично подручје двеју области, а не ретко су Требињци долазили и на територију Дубровачке републике.

Војислав  Кобиљачић, властелин требињске Загоре, се почетком 15. века помиње неколико пута са својим људима у дубровачким тужбама да су у подручју Зачуле и дубровачког залеђа отимали дубровачку стоку. У фебруару 1457. године поднета је тужба против Влатка Дубравчића из Љубомира и његовог брата Паулице да су са неким људима напали дубровачке трговце. Вукац Милатовић из требињске жупе Врсиња примио је стоку неких Дубровачана на чување и припашу али су му људи Вукше Прибиловића украли вола па су били тужени. Непосредни суседи Дубровчана били су Красомирићи који се често помињу у судским књигама. У једној од пријава записано је да је један од људи Красоморића украо вола па су га људи Радослава Красомирића ухватили, добро истукли и ставили у окове, а вола вратили тужитељу.

Нису увек проблеме стварали Требињци, било је и оних с дубровачке стране поготово у време ратних дешавања када су слали војску и своје поданике на Требиње тражећи од њих да спаљују села, жито, сено, да скрнаве гробове и друго.

Тако се Вукосав Прибиловић, човек херцег Влатка Косаче, жалио 1471. године Дубровчанима на њихове поданике да су разорили једно његово село. Ово су само неки од доказа покренутих судских процеса тог времена.

Дубровачки трговци су често имали примедбе на рад царина које су биле на караванским путевима у Леденицама, у Требињу код прелаза реке и под градом Мичевцем чије су приходе убирали царински чиновници за рачун владајућих великаша. Циљ Дубровчана је био да што скромније прођу у царинским обавезама.

Све пороте су вођене на српском језику, а по приспећу извештаја у Дубровник текст би био преведен на латински језик и архивиран.

Сви ови судски спорови доводили су до застоја у добрим трговинским односима Требиња и Дубровника што је угрожавало и онако тешку ситуацију у то време.

Дубровачко Веће умољених водило је рачуна око одобравања захтева требињске властеле и појединих трговаца за куповином соли, уља, вина, семена, тканина и других потрепштина с територије Дубровачке републике проверавајући да ли су били и када тужени и осуђивани за некакве прекршаје и да ли се поступило по пресуди па су на основу тога издавали дозволе трговцима.

Да би избегле дугу судску процедуру странке су често уз присуство сведока долазиле до вансудског поравнања, а било је и случајева да су се и саме споразумевале што су потвђивале својијм писменим изјавама.

Односи Требиња и Дубровника у средњем веку нису увек били идеални поготово кад се узме борба српског народа за очувањем живота и својих поседа и сталних претензија Дубровачке републике на своје залеђе на требињску територију.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић