• Приморска област Конавли која се простире од Цавтата до полуострва Превлаке била је још у 9. и 10. веку област уз кнежевину Травунију. Тамошње становништво је водило порекло од некрштених Срба, о чеме сведоче записи цара Константина Порфирогенита. Он наводи да су Хрвати заузели део независне Далмације од реке Цетине до Истре, а од Цетине и Ливна ка истоку све до Драча заузели су Срби.

Дубровчани су одувек желели да придобију Конавле као своју територију, а поготово појавом Турака и њихових све чешћих упада у требињски крај и дубровачко залеђе. Зато су још много пре тога покренули акцију придобијања српске властеле и куповине Конавоске територије.

Српске земље у 9. веку, укључујући и Конавле у саставу Травуније

Од периода када је Дубровачка Република као независна територија 1186. године склопила мир са Стефаном Немањом и његовим братом хумским кнезом Мирославом, а нешто касније и по склапању трговачког уговора са босанским баном Кулином, почиње њен успон. Дубровнчане су тада с Босном повезивали јаки трговачки односи, а све више се развијала трговина и са Рашком.

Како су се ширили трговачки послови тако су се ширила и њихови поседи. Цар Душан Силни дао је Дубровнику 1333. године територију од Стона до Дубровника, уз накнаду коју су Дубровчани плаћали све до постојања Републике. Такође уз новчану накнаду припао им је 1334. године и Пељешац.

Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.

Цар Урош, последњи Немањић, син Душанов, био је широке руке па је и он Дубровчанима поклонио део своје територије од Дубровачке реке до Петровог села.

Дубровачка Република се нарочито развила у 14. и 15. веку бавећи се трговином по унутрашњости Балканског полуострва. Закупљивали су од владара Босне и Србије погодна места, царинске прелазе, тргове, млинове, руднике и ширили свој утицај.

Временом су у приморју проширили своју територију на Ластово, Мљет и Конавле.

Средином 14. века у периоду владавине кнеза Војислава Војиновића, једног од најмоћнијих обласних српских великаша с поседима од Дрине, Рудника, Попова Поља, до залеђа Дубровачке Републике и Боке, били су и данашње Требиње, Конавле и Драчевица. Војислав је за време владавине цара Уроша носио звање хумског кнеза.

За време краља Стефана I Твртка Котроманића, српског краља средњовековне Босне, хумска властелинска породица Санковић господарила је Конавлима.

Стефан Твртко I Котроманић (бан 1353-1377; краљ 1377-1391, фото: Трифко Ћоровић)

Пошто су Санковићи мимо знања краља Стефана Дабише, који је наследио краља Твртка I, покушали да продају државну територију Конавала Дубровачкој Републици на њих је организован војни поход.

Војвода Влатко Вуковић, родоначелник властелинске породице Косача и кнез Павле Раденовић 1391. године су протерали Санковића и међу собом поделили Конавле.

Остали су у добрим односима са Дубровачком Републиком према којој су држали неколико царина.

Територију Конавала су касније преузели српски великани, синовац Влатка Вуковића, Сандаљ Хранић Косача, који је управљао простором од Неретве до Дрине и синови некадашњег владара Требиња, Билеће, Цавтата и Клобука, жупе Врм, Рудина и Фатнице, кнеза Павла Раденовића, Петар и Радослав Павловић. Цео предео од Завале и Сланог до Конавала и Врсиња у чијем саставу су била села Требињске шуме, требињске Површи и Побрђа били су у поседу Павла Рађеновића и његових синова.

Временом су Конавли постали раздор између Павловића и Косача. Свађе и ратовања међу српском властелом у 14. и 15. веку нису били редак случај.

Сандаљ Хранић Косача је 1419. године за 12.000 дуката продао свој део Конавала Дубровчкој Републици.

У јужном делу Конавала, које је продао Сандаљ Хранић, било је дозвољено појединим породицама да задрже своје имање и кућу али у сразмерној величини коју су Дубровчани одређивали. Десет властелинских српских породица било је повлашћено, а међу њима и породица властелина и жупана Богете Руђића.

Богета се помиње у документима дубровачког архива као одан властелин. Добар углед омогућио му је да буде гарант у кредитним пословима код дубровачких власти за требињског властелина Остоју Чичојевића. Са властелином требињске Загоре и Луга, Кобиљачићем био је потписник кредитне гаранције за Петка Примиловића из Ускопља Конавоског. Ови документи се чувају у архиву Дубровника у „Кредитној књизи дуговања„.

Кад је покренута иницијатива да се добију Павловићеви Конавли Дубровчани су дали извесном Браилу Тесаловићу 1500 дуката да их раздели угледним властелинима који су имали утицаја и интереса за постизањем овог циља. Средства су била намењена за пропаганду и подмићивање, што би данас рекли за мито и корупцију. Све ово казује колико су Конавли били важни за Дубровник. Плодна земља, дужа морска обала, погодне луке и сигурнија одбрана града водили су у бољу и сигурнију будућност.

Цело Конавле припало је 1427. године Дубровачкој Републици пошто је Радослав Павловић пристао на понуду да за суму од 13.000 дуката прода свој део. Радослав је добио 7.000 на руке, а за остатак од 6.000 договорено је да му буде исплаћен у више рата уз камату од 5%.

По предаји дела Конавала од Павловића већини становништва ништа није остављено од баштине. Ко није хтео да се покмети морао је да напусти дубровачку територију. Врло малом броју људи било је дозвољено да покупе своју летину.

Једној од седам кућа којима је било дозвољено да покупе летину те 1427. године била је и кућа властелина Рашка Јамамоте, од којих су касније постали Јамамотићи, с образложењем, како се наводи у документима дубровачког архива, да су имали пријатељски однос према Републици.

По архивским документима пропао је покушај и захтев „Већу умољених„ да требињске властелинске породице Богданчићи, Љубишићи, Рајковићи и Драганчићи могу убрати три четвртине засејаног жита у Конавлима. Вукосав Драганчић, чија је већина поседа била у Полицама и Кременом долу, ипак је успео да добије 30 перпера приликом предаје Конавала.

Тако је и властелин Радивоје Рајковић из Требиња кад је решено питање Конавала награђен са 40 перпера.

Један од потписника на конавоским повељама Павловића и предаје Конавала био је угледни кнез Радослав Обрадовић који је од Републике добио 200 дуката. Вероватно му је допринос у реализацији овог подухвата био велики.

Радичу Вукослалићу, чији су односи са Републиком били пријатељски јер је поред осталог узимао од дубровачких поданика стоку на испашу, поклоњено је 30 перпера и дозвољено му је да побере сву летину са свог поседа у Конавлима.

Територија Дубровачке републике почeтком 18. века.

Због ранијих размирица Дубровчана и требињске породице Љубибратић, за коју су Дубровчани сматрали да нису властела, већ обични разбојници и дубровачких захтева да се уклони ова породица и баци у окове, Дубровчани су покушавали да наговоре суплеменике Љубибратића, Куделиновиће и Богданчиће да им помогну у томе. Намера им је била да се тиме обезбеди миран и сигуран пут својим трговцима од Дубровника и Цавтата преко Главске, Пољица, Требињског поља и Требиња ка северу. По окончању посла око Конавала Добршко Куделиновића дариван је са 40 перпера. Сину Љубише Богданчића, Радосаву Љубишићу, Република је поклонила 60 перпера а његовим људима 40, 30 и 25.

Све ово указује да је поједина властела Травуније, који су били повлашћени припадници средњовековног феудализма у чијим поседима су била многа требињска села и који су прикупљали разне новчане и натуралне ренте од зависних сељака, да су гледали само свој интерес не бринући много за властелчиће и своје поданике.

И сами високи српски владари нису били далековиди и нису много бринули о могућностима да Срби имају свој излаз на Јадранско море.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић