Удружење прекодринских Срба из Ковина, предвођено предсједником Благојем Богдановићем, је у суботу 11. септембра 2021. године, организовало вече гусала и епске поезије и на тај начин обиљежило велики јубилеј – 30 година рада.
Била је то прилика се укаже захвалност свим институцијама и појединцима који су током протекле три деценије дали допринос раду овог Удружења.
– Ковин је као мултинационална средина у којој живи 25 нација показао своје племенито лице и здушно помогао недужном и напаћеном народу који је прогнан са својих огњишта, као и онима који су остали да чувају домове својих предака – рекао је Богдановић за Српско коло и подсјетио да је био велики изазов прихватити и смјестити толики број људи.
Признање за општину Ковин уручено је Зорану Брадањију, предсједнику скупштине
Они су у Ковину пронашли свој нови дом, утицали на бољу демографску слику и трудили се да својим радом и залагањем допринесу развоју свог новог завичаја. Статистика каже да је сваки десети грађанин ове општине дошао са ратом захваћеног подручја.
Ово Удружење је својевремено направило јединствен успјех, јер је успјело да исфинансира комплетно студирање за 54 студента медицине.
– Успјели смо то захваљујући реализацији Ликовне колоније коју је организовао професор ФЛУ Вјекослав Ћетковић и професор Ласло Пушкаш. Они су окупили 40 сликара из цијеле Југославије који су седам дана сликали у Ковину и своје радове поклонили са намјером да Удружење од продаје тих слика стипендира студенте Медицинског факултета из Србиња (садашње Фоче) који се школују у Србији.
Сви стипендисти су постали успјешни љекари и данас раде у здравственим установама Србије, Црне Горе, Републике Српске…
Захваљујући Удружењу Ковин је постао познат и по јединственим вечерима епске поезије у којима је деценијама посебан печат давао славни и вјечни пјесник Божидар М. Глоговац, а ове скупове су увеличавале књижевне громаде попут Гојка Ђога, Рајка Петрова Нога, Мома Капора и многих других….
СЈЕЋАЊЕ НА БОЖИДАРА ГЛОГОВЦА
Водитељ програма Никола Љубоја се током програма посебно осврнуо на Божидара Глоговца, који је својим наступима давао посебан тон дружењима у Ковину. Због тога је постхумно од стране удружења одликован плакетом.
– Они који су га волели, знају колико им недостаје! Једноставно – незаменљив је! – рекао је Љубоја који је потом прочитао “Писмо Челзи”, коју је Божидар Глоговац ратне 1999. године написао чувши за смрт трогодишње Милице, написао ћерки Била и Хилари Клинтон, без мржње и позива на освету – једино би га нечије покајање могло утешити.
Здраво, Челзи!
У мојој земљи Србији на Десанкином брдовитом Балкану, дечија се крв поново лије. Па реших да ти напишем писмо, уместо мале Милице, чије се тело у гробу још охладило није.
Седела је мирно на ноши, ни у сну сањала није, да може крвава рука твог тате, тако мало дете да убије. Пишем ти писмо и желим да кажем твом тати Билу, да и наша деца воле да одрасту као и ти – на мајчином крилу.
Три године је имала свега, када је покри вечна тама, па ме јако занима када би се то теби десило како би се осећали твој тата и твоја мама? Челзи, добро је што немаш брата! Можда би и он био убица као што је твој тата.
Ти ниси крива што имаш таквог тату, који хладно у мојој земљи убија и малу децу у овом прљавом рату. Када једном буде морао да скине крваву маску са лица, деца ће за ТОБОМ викати: „Челзи, Челзи, твој тата је убица!“
Угасио се живот мале Милице, која је тек почела да машта… А твој тата, силник и убица, малој деци живот не опрашта.
Нема више мале Милице, да расте, да се игра и скаче… Да је твој тата… да је твој тата имало човек, морао би да заплаче. Прогониће га у сну Милица, зашто јој живот узе, и њене родитеље у црно зави да за њом вечно проливају сузе. Уз таквог ћеш тату, Челзи, плакати и сузе лити, кад будеш имала своје дете и видиш како је мајка бити.
Свакога дана и ноћи, сирена тужно завија… Натерај, Челзи, свог тату да престане децу да убија! Не дај му, Челзи, да буде крвави убица, моле те сва наша деца, моле те моје унуке близнакиње, мала Јована и мала Даница.
Ово писмо нећу да завршим! Нема краја овом разговору, јер је бескрајна и наша туга.
Збогом, Челзи, поздравља те један забринути родитељ из места где се Сава у Дунав улива.
Било би погрешно набрајати сва имена мајстора струна која су наступила на сцени Културног центра (сигурно би неког изоставили), али гуслари добро знају да њихова биографија не може бити потпуна уколико немају уписан бар један наступ у Ковину. Зато позив Удружења прекодринских Срба из Ковина има посебну тежину.
Већ по традицији и овогодишњи скуп започео је химном „Боже правде“ у извођењу мјешовитог Хора духовне музике „Искон“ из Ковина, уз руковођење професора музике и дириговања Ненада Петковића.
Својим извођењима гуслари су подсјетили на славне личности и догађаје из српске историје.
Милан Мрдовић је казивао стихове о Војводи Путнику, творцу модерне српске војске, чију храброст су цијенили и српски савезници из Великог рата Канађани који су једну планину частили његовим именом.
На бој у Чегру и јунаштво славног ресавског војводе Стевана Синђелића подсјетио нас је Славко Алексић.
Владо Руњо је кроз стихове “Трагом Турака из Босне” истакао чињеницу да се српски народ на разним просторима борио против истог непријатеља и био жива ограда бранећи Европу која је временом то заборавила и није узвратила добром.
Један од понајбољих српских гуслара Славко Јекнић је написао на десетине књига, а у једној од њих (Гусле наше свете) је гуслара модерним рјечником дефинисао као портпарола српског народа. Пјесмом “Његошев завјет” подсјетио је гдје спава најмудрија српска глава.
Батрић Јовановић је стиховима пјесме „Пропаст царства српскога“ указао да је косовски мит био и остао основно и трајно обиљежје српског менталитета, и неугасиво надахнуће у свим ослободилачким покретима, устанцима и ратовима.
Гусларски првак Србије из 2017. године Александар Таушан је пјесмом „Српске гусле у српске домове“ указао на стазу којом треба да корачају нове генерације, а свој допринос је дао и као предавач у склопу „Школе традиције“ у Панчеву у којој је организована настава епске поезије и школе гусала.
Програм је завршио Јован Лакићевић стиховима које је намијенио “Херојима са Кошара“.
Дуго се салом проламао аплауз када је стихом Михаила Меденице „Довијека у Призрену“ поздравио присутне генерале Божидара Делића и Мирослава Лазовића.
– Да нам није ових и оваквих вечери, кад бисмо проговорили, запјевали или уз гусле евоцирали оно најплеменитије што нас одржава – закључио је на крају програма надахнути водитељ Никола Љубоја.
Признања заслужнима
Удружење је уручило велики број признања.
Плакета као највеће признање додијељена је Скупштини општине Ковин, Центру за културу Ковин, Гојку Ђогу, Рајку Петрову Ногу, Слободану Томићу, др Ласлу Пушкашу, Савезу гуслара Србије, листу Савеза Срба из региона “Српско коло“, „Конвексу“ Београд и „Контролсу“ Ковин.
Повеље су додијељене оснивачима удружења и то постхумно за Миленка Тодоровића, Гавила Илића, Славка Богдановића, Миленка Шојића, Ђура Ћојдера, као и за Томислава Царића, Радомира Богдановића, Раду Кларић и Сава Шаренца.
Поред оснивача повеље су додијељене генералима Божидару Делићу, Мирославу Лазовићу, Милојки Андрејевић, Милораду Ћосићу, завичајним удружењима Херцеговаца из Панчева. Смедерева, Зрењанина, Вршца, Клубу Гачана из Београда, водопривредном предузећу „Подунавље“ и „Керамици Чичић“ из Ковина.
Захвалнице за ангажовање и допринос при оснивању Удружења, као и и несебичан допринос у разним видовима помоћи ратом захваћених српских подручја постхумно су додијељене др Браниславу Бјелици, др Василију Јовановићу, Арсенију Бучевцу, Јели Секулић, Радмилу Бухи, Рајку Зорићу, Јефту Илићу, Петру Добрићу, Ђуру Шормазу Марку Аћимовићу.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
