У неисцрпном богатству философске упитаности, јавља се и философско питање о појму Бога (философска мисао о Богу). Философски појам Бога у суштини представља интелектуалну, спекулативно-медитативну категорију, независну од конкретног религијског искуства средине у којој философ живи и размишља (И.Буловић).

Такав Бог јесте, у ствари, “мишљени Бог” (К. Јасперс), који је апстрактни производ човекове имагинације, за разлику од хришћанског Живог Бога, који се у нашој историји открива као савршена апсолутна личност, односно Заједница личности (Отац, Син и Дух Свети), Тројица Света, недељива, али и несводива на безлично апсолутно Једно.

Философски ум, у складу са својом природом, жели да продре у недостижно. Он улаже огромни напор да мисаоно премости бескрајну раздаљину између себе и божанске савршености, тумачећи своја виђења апстрактним и често неразумљивим категоријама. Зато сви такви  “докази” о постојању Бога и нису докази, него путеви мисаоног самоосведочења. Тако се, још од времена грчке философије, јавља један особен, нерелигиозан појам Бога, такозвани “Бог философа”.

Image by Susanne Jutzeler, Schweiz 🇨🇭 suju-foto from Pixabay

Аргументи које философи износе у својим спекулативним разматрањима о појму Бога, за онога који верује, не значе ништа. Јер све то, каже Јасперс, захтева допуну из сопственог бића слушаоца, која се код верника испољава у ставу: Богу се можемо приближити само путем преданости вери (љубављу), а не путем мишљења. Зато од философије не треба очекивати да да, она може само да пробуди. А може да пробуди само истинска философија, која је преко Сина дата (Климент Александријски). Њен смисао се испољава у томе да се стане умом у срце, пред Богом у Господу Исусу Христу, благодаћу Светог духа. Јер истина није само теоретска него и целосна, а самим тим и жива то јест “хлеб живота”.

Дакле, философска мисао о Богу, као потреба да се допре до суштаства религије, требала би да трага за истином која “не припада мишљењу и уображености разума”, (већ која је објективна), пошто се мора имати у виду да “вера није нешто спољашње, механички дато, већ да је она жива и да није ропство” (Хегел). Имајући у виду тежину овога питања, Хајдегер је предлагао интелектуалну суздржаност, сматрајући да философи требају “ћутати пред Богом”, а говорити могу само теолози. А када је о теолозима реч, њихов став о томе је сасвим јасан:  последњи темељи знања “догме истине” умом су необухватљиве, јер су “догме божанске и тајновите”; оне се примају само вером.

проф. др Јово Радош