• Јелена Скерлић Ћоровић, књижевница и преводилац. Сестра критичара и супруга историчара била је изузетна личност, али је желела да остане у сенци. Из сенке је посматрала како гласна и борбена осредњост, често преко туђе грбаче, крочи себи пут

Била је сестра угледног књижевног критичара, од чијих речи су стрепели сви људи од пера. Била је супруга знаменитог историчара и редовног члана Српске краљевске академије. Да је желела, сестра Јована Скерлића и супруга Владимира Ћоровића, могла је да изађе из сенке ових великана. Њено име се ретко спомињало у књижевним круговима, али Јелена Скерлић Ћоровић је на то и добровољно пристала.

– Била јој је довољна чињеница да су њен муж и брат трајно обележили једно доба српске књижевности, историје и културе – каже др Зорица Хаџић, која је приредила Јеленине мемоарске записе обједињене у књизи „Живот међу људима“.

– Из сенке је посматрала како гласна и борбена осредњост, често преко туђе грбаче, крочи себи пут и заузима прве редове у свим сферама. Јелена Скерлић Ћоровић није имала потребу нити жељу да води „књижевну политику“, попут својих савременица.

А, била је врло снажна личност, поткована знањем и образовањем, разборита, кадра да проматра и расуђује. Рођена је 1887. године у Београду, у дому Персиде Мирковић и Милоша Скерлића. Њена мајка је била способна и јака жена, строго васпитана, предана деци и породици. Имала је велики утицај на њих и њена жеља да се школују је била непоколебљива. Јелена је имала шест година када је остала без мајке. Због тога је у својим списима много више простора посветила оцу, човеку необичне судбине, потомку „беснога Скерле“ о којем су се и песме певале.

Јелена ја завршила Вишу женску школу, а потом је ванредно студирала француски језик и књижевност. Важна ставка у њеној биографији је податак да је била ученица познатог књижевног критичара Богдана Поповића. После дипломирања, 1907. године, почела је да ради у Смедереву као наставница француског језика, да би се по завршетку Првог светског рата запослила у београдској гимназији.

– Читав живот је радила на књижевности, али мислим да у тај свет није ушла са жељом да га промени, иако је волела близину и друштво људи са таквим особинама. Преводилачки рад јој је био далеко обимнији од ауторског, са француског, руског и енглеског је преводила дела Мопасана, Жила Леметера, Ренана, Шанфора, Дикенса, Достојевског, Тургењева… Уз то је писала и оригиналне текстове – студије и приказе, али је велики број оваквих радова остао заборављен на страницама периодике. Прикупљам их у намери да о њима напишем текст. Коначно, мемоарски записи представљају њено најобимније и најзначајније ауторско дело. Почела је да бележи своја сећања пред крај живота, на наговор пријатеља. Смрт ју је предухитрила и није стигла да их у потпуности уобличи – прича саговорница „Живота плус“.

Зорица покушава да заборављене српске књижевнице помери са маргине, па је пронашла у књизи Милана Јовановића Стоимировића „Силуете старог Београда“ топао текст посвећен Јелени.

– Овај аутор, често немилосрдан и заједљив у својим сећањима, за Јелену Скерлић Ћоровић је имао само речи хвале. Он је чак споменуо и њене необјављене мемоарске записе, па сам одмах пожелела да их прочитам – прича саговорница „Живота плус“.

Тако је стигла и до Јелениног унука, Ненада Љубинковића, који јој је уступио рукопис своје баке, праву породичну драгоценост.

– После неколико пријатних сусрета и разговора са професором Љубинковићем и његовом супругом професорком Мирјаном Дрндарски, настала је књига „Живот међу људима“, носталгична и сетна прича о другачијем Београду и свету, испричана из Јеленине визуре и проткана њеним сећањима на великане тог доба. Највећи број њених „сапутника“, док је о њима писала, није био међу живима. Због тога се често враћала на лепу мисао Проспера Меримеа: „Било би много боље када би сви људи једне генерације одједном умирали, као што лишће на дрвећу заједно у јесен отпадне“ – наводи Хаџићева.

Јелена је пленила памећу и образовањем. Била је жена са ставом. Њено перо је било оштро и наша саговорница верује да је понекад била незгодан саговорник, који држи до свог мишљења и уме да га аргументовано и разложно брани. Она није парадирала емоцијама, већ је окупљала око себе најзначајније представнике наше духовне елите. На њене „уторнике“ су долазили Иво Андрић, Богдан и Павле Поповић, Милан Ракић, Исидора Секулић, Слободан Јовановић, Иван Ђаја, Милутин Миланковић, Јаша Продановић, Десанка Максимовић, Вера Стојић, Смиља Ђаковић, Миодраг Ибровац, Милан Ђоковић, Милан Јањушевић, Велимир Живојиновић…

Иако су Јелена и њена сестра Јованка важиле за праве београдске лепотице, Зорица каже да су, ипак, више полагале на образовање него на ту „пролазну одлику“. Јеленин изабраник је био Владимир Ћоровић, за којег се удала у јануару 1910. године и са њим преселила у Сарајево, где су живели до Првог светског рата.

– За време Ћоровићевог заточења, била је у Јајцу и Бањалуци, а када је он помилован, прешла је у Загреб, па у Београд. Јелена и Владимир су добили две ћерке, Мирјану и Милицу – прича Зорица.

На основу свега што је о њој прочитала и спознала, саговорница закључује да Јеленин живот није био лак. После Другог светског рата као удовица Владимира Ћоровића, који је страдао 1941, живела је повучено и скромно у свом београдском дому. Ту је и умрла 16. фебруара 1960. године.

Татјана Лош / Вечерње Новости