• Осамдесетдвогодишња Јелена Бухач Радојчић, која је као дијете преживјела голготу јасеновачког логора,каже да и данас чује вриску дјеце и мајки које су усташе раздвајале у логору Стара Градишка и да су то слике које не блиједе.

  

  Јелена Бухач Радојчић на изложби „Јасеновац – право на незаборав“ која је публикована 28. априла 2017. године у холу Скупштине Србије (Фото: Трифко Ћоровић)

Усташе су током Другог свјетског рата Јелени убиле баку, дједа, оца, два брата и још 89 рођака, а по завршетку рата она, брат и мајка нису имали гдје да се врате, јер је породична кућа у Јабланцу била срушена, а и кућа бабе и дједа.

Усташе су 1942. године у јасеновачком логору заклале њеног четворогодишњег брата Душана, бабу и дједа, зато што нису жељели да се раздвајају.

Црнокошуљаши су оца Божу убили маљем, а претходно је са групом заробљеника морао сам да ископа јаму у којој ће бити сахрањен.

“Са мајком Аном и два брата Живком /9/ и Илијом /2/ стигла сам у априлу у јасеновачки логор Стара Градишка. Били смо стално гладни, добијали смо само један оброк, а кажу да су нам у тај једини оброк сипали соду, али вероватно не довољно да нас убије”, прича Јелена.

Она је у логор доспјела са седам година, али се добро сјећа слике из логора гдје су жене сједиле покуњено, дјеца изгладњела тражила да једу.

На уласку у логор, присећа се она, усташе су тражиле да се са стране одложе све вриједности, новац, накит… Мајка је, како каже, нешто новца сакрила у поруб од сукње, а још види слику жене која је у пунђу сакрила накит, али су га црнокошуљаши открили, а жену убили.

Логораши су стално били гладни, није било соли, хљеба, а воду су пили из бунара која се мијешала са фекалијама, јер су око бунара затвореници вршили нужду.

“Још се сећам да сам стално била гладна, али да ми је мајка објаснила да смо у логору и да нема хлеба. Сећам се да сам стално вадила мрвице из њеног џепа”, прича Јелена.

Из јасеновачког логора њу и њену браћу спасила је Дијана Будисављевић, жена која је током Другог свјетског рата спасила, кажу, око 12.000 српске дјеце.

Раздвајање од мајке било је нешто најстрашније за њу и браћу, а никада није и неће заборавити вриску малишана које одводе од родитеља.

“Tо су слике које не бледе. Још видим оца како одлази, видим мајку која се растаје са мном. Видим баку која глође кости, ту децу која плачу док их раздвајају од родитеља”, рекла је она.

Из логора заједно са браћом стигла је до Загреба, гдје се губи сваки траг двогодишњем Илији, док су Живко и Јелена смјештени у различите хрватске породице.

Мајка Ана је из Јасеновачког логора пребачена у Њемачку у логор у Лајпцигу, а ослобођена је 1944. године и тада је поново видјела своје двоје преживјеле дјеце.

Јелена прича да ни послије рата нису нестале њихове недаће, глад их је пратила током одрастања, мајка је радила најтеже послове, товарила дрва… само да би њих двоје прехранила.

“Жао ми је што за Градину, на обиљежавање страдања Срба у Јасеновцу, држава није могла да обезбиједи један комби за све логораше. Отишло је троје логораша аутобусом, а мени је било тешко аутобусом и у истом дану да се враћам”, навела је она.

Јелена је додала да Удружење логораша данас нема своје канцеларије, него се петком окупљају у канцеларијама СУБНОР-а.

“Данас, не може нико да нас нађе, а још мало неће нас никако ни бити”, рекла је осамдесетдвогодишња Јелена Бухач Радојчић.

• НАПОМЕНА: Овај текст је публикован 6. маја 2017. године