Завичај, увек један корак даље, Од срца које га тражи; памтим силазак
Завојем друма низ падину, кроз ужурбано сребро
На полеђини безбројног лишћа маслињака У подневном ветру; ту где сам добио име, Ту где су реке брзе и бистре, а у ваздуху
Пољубац претка живи помешан са прашином, Ту препознајем грану у кљуну голубице Што лепрша му у крви, после потопа Незнаних успомена: то је зановет, Заиста зановет, пролећни пламен клисура – Али је ужасно строга мера ових брегова, И одвојени камен није плод што пада Са лаке гране; само тачнији можда Бива распоред звезда где од почетка горе Све ове речи, задане одједном: Ево, ту ми је верност старија од сећања И прамен чисте прашине за петама када одем.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
