• Сваке године на Купрешкој висоравни у Новом Селу у позне јулске дане, када православни Срби славе Светог Архангела Гаврила, одржава се манифестација Сабор код Крста који је намијењен и окупља све православне Србе. Крст је подигнут са жељом да овај крај добије благословени замах у обнови села овога краја. Крст су подигла браћа Јесењин, Саша и Симон Туркић. Њихова животна прича је најбоља потврда живе православне вјере.

Синови су познатих учитеља са Купреса, мајке Десе и оца Јанка, који слободу није дочекао. Јанко Туркић је живот оставио на бранику отаџбине, чувајући огњиште својих предака на Купресу од вишеструко бројнијег непријатеља, у борбама које су 3. новембра 1994. године вођене на Семешници.

Као човјек широког образовања и великог животног искуства, предосјећајући да су људске судбине непредвидиве, Јанко је својим потомцима оставио завјетно писмо у коме је, осуђујући себе као грешника који их није добро васпитао, поручио да је најважнија ствар у животу – љубав према Богу. Ово писмо може се пронаћи на интернету под насловом Опијајте се молитвом.

Синови су добро разумјели његову поруку. Саша и Симон су данас свештеници, Саша у Алабами, а Симон у Франкфурту. Служе на понос свом покојном оцу Јанку, мајци Деси, брату Јесењину, али и свим својим парохијанима, и земљацима са Купреса. Осим што су подигли крст, браћа Туркић организују и бројне хуманитарне активности, прикупљају помоћ и помажу завичај, док успомену на дједа Јанка, ствараоца Републике Српске, данас чувају и три унука која носе његово име.

• Одрасли сте поред родитеља учитеља, чега се најрадије сјећате из свог дјетињства?

САША: То су тренуци проведени у игри у природи, вријеме проведено код ђеда и баке на селу.

СИМОН: Рађање сунца иза планине Дебељаче је прелијепо. Сунчеви зраци нашироко обасјавају село које се буди и спрема за нови дан, а у мени она права дјечачка радост због новог дана. Отац је читао много, имали смо 3.000 књига. Сјећам се кад сам почео читати Библију у првом разреду основне школе и та књига је постала моја служба и живот.

• Гдје сте завршили основну и средњу школу, и који су мотиви вас нагнали да постанете свештеници и да служите Богу и народу.

САША: Основну школу сам завршио у Новом Селу код Купреса, а средњу у Бугојну. Велика жеља мог оца Јанка је била да упишем Богословски факултет у Београду, и та жеља се и остварила… Сада живим и граду Галф Шорс у Алабами и служим у Грчкој православној цркви. Говорим руски, грчки, енглески и српски језик. Свету литургију служим на 3 језика.

СИМОН: Прва четири разреда основне школе завршио сам у селу Растичеву, од петог до седмог разреда школу у Новом Селу, а осми разред у школи Стипо Ђерек у Бугојну. Ту сам „силом прилика” завршио први средње МТШ и ШУП, Машинско-техничке школе, јер сам закаснио на упис у Војну гимназију. Желио сам бити пилот. Када сам послије завршене прве године Машинске школе опет „случајно” закаснио у Војну гимназију одлучио сам да кренем у Богословију, а мој брат Саша исте те 1990. године на богословске студије. Завршио сам Богословију Светог Саве у Београду 1995. године и уписао богословске студије да би ме владика Константин 1998. године рукоположио у чин свештеника на Митровдан у Саборном храму у Сремским Карловцима. 1. маја 1999. стигао сам са мојом супругом Тамаром у Њемачку и служио у Ј. Хановеру двије године да би 2001. године дошао у Франкфурт гдје сам и данас на служби у СПЦ као свештеник. Бити свештеник је најузвишенија и најљепша служба, бити у служби у суштинском смислу тј. Господу и народу тј. свима.

• Ваш отац је дао живот за слободу Републике Српске, данас када причате својој дјеци о њему, које врлине посебно истичете?

САША: Отац Јанко је погинуо 1994. године на Купресу. Мој син који је рођен на Васкрс носи име по њему. Моја два рођена брата такође имају синове који носе име по њему. Када причам својој дјеци о мом оцу нарочито истичем његову вјеру у Господа, љубав према људима, поштење и праведност.

СИМОН: Као што је рекао мој брат отац нам је погинуо у ратним збивањима 3. 11. 1994. године. Био је учитељ. Волио је књигу и Јеванђеље Христово изнад свега. „Са линије” је написао писмо нама тројици, синовима својим и то писмо је типик који ме увијек опомиње на то какав требам бити. Писмо носи наслов Опијајте се молитвом.
Своју дјецу учим да им је покојни дјед Јанко изнад свега био добар човјек. Који је заволио Христа свим срцем. Moja браћа и ја имамо по троје дјеце и сви имамо по сина који се зове по нашем оцу – Јанко. Нас три имамо три Јанка.

• Ви служите у Њемачкој/Америци, а ваши земљаци расијани, али и они у завичају са поносом изговарају ваша имена. Откуд долази та велика љубав према завичају. Да ли је то ствар васпитања, па се преноси са кољена на кољено, или је то ствар човјекове душе?

САША: Љубав према родном крају је карактеристична за нас горштаке… дубоко је то усађено у нашем бићу, од предака и наших родитеља.

СИМОН: Љубав према завичају развио нам је отац Јанко који нас је у слободно вријеме водио у дуге шетње по прелијепим пространствима Купрешке висоравни. Све и да хоћемо не можемо заборавити планинске висове, поље, купрешку ријеку, ваздух, звијезда безброј на отвореном небу над нашим завичајем.

• Можете ли нам рећи нешто о хуманитарним акцијама које сте организовали до сада?

САША: Већ пет година мој брат отац Симон и ја организујемо акцију Божићни дари за дјецу са Купреса. Наша браћа свештеници и пријатељи помажу акцију. Ове године смо имали на списку преко 70 свештенослужитеља који су подржали акцију и око 200 наших пријатеља. 75 дјеце су у нашој Цркви Свете Тројице у Новом Селу ове године добили помоћ од 385 марака. Помажемо све акције на Купрешкој висоравни и у ширем завичају… Шипову, Гламочу, Ливну, Грахову… Такође, стипендирамо неколико студената родом са Купреса.

СИМОН: Из љубави према Христу Богу и према нашем страдалном крају одлучили смо да помогнемо колико можемо свој завичај. Идеја мог брата оца Саше била је да организујемо акцију Божићни дари дјеци Купреса, а за покој душе нашем брату од стрица Александру Туркићу. 7. 2. 2021. обављена је пети пут акција. Поред пријатеља свештеника које је споменуо мој брат акцију су помогла и 4 игумана наших светих манастира. Било је још хуманитарних пошиљки у наш завичај више пута.

• Саградили сте крст надомак родног села.

САША: Моја браћа и ја смо подигли крст свим православним Србима на једном узвишењу изнад нашег села и ту организујемо сабор сваке године на Светог Архангела Гаврила, 26. јула. Послије сабора буде заједничка трпеза за свештенство и народ која је бесплатна за све.

СИМОН: Идеја за Крст и подизање Крста у нашем завичају постојала је одавно. Првобитно смо хтјели да Крст буде на планини Стражбеници, али из разговора са нашим земљацима закључили смо да је Дебело Брдо изнад Крченика приступачније мјесто и лијеп видиковац за постављање Крста. Са платоа код Крста види се сва висораван од планина Радуше, Малована, па све лијепо до Виторога, Мосора и Стражбенице. Крст смо подигли у нашем завичају да буде на Васкрсење и обнову. И убијеђен сам да је од Крста и кренуо благословени замах и изродиле се нове идеје о обнови свих наших села по Купрешкој висоравни. 26. јул смо одредили да буде Сабор код крста и посљедњи пут 2019. године било је присутно око 400 земљака и наших пријатеља. Датум прославе је одређен симболично јер Св. Арх. Гаврило јавља добре вијести, па смо жељели да Сабор код Крста буде „добра вијест” завичају, али и свима обнова и Васкрс.

Драгана Бокун / Српско коло