• Посјета Старом Расу на душу се увијек утисне као печат у воску, нахрани је и украси. Опомене па обиљежи својом.

Фотографија преузета са портала intelektualno.com

Шта је то што бићу толико прија у долини живахне рјечице Рашке, на чијим бреговима вјекују немањићки манастири, хиљадују римске тврђаве и самују дубровачки путеви што воде на све четири стране овог нашег свијета!? Свијета сеоба, подијела и великих освета. У срцу тог распећа је страшна и велика љубав према животу… Апсурди су то који се тешко увиде али су истинити.

У Нови Пазар долазимо са почетним данима Рамазана, најљепшег мјесеца Ислама, али и у данима Васкршњег поста, најсветијег мјесеца у Хришћанству. Обје вјере свједоче да мало нашег одрицање од привидног чара води великој срећи што не пролази – то је сазнање да има нешто више због чега се вриједи родити, живјети и умријети.

Одреци се, бићеш срећан! – молио је Исус.

Највећа чаршија у Расу може се описати као предграђе Истанбула и капија Босне. Улаз нашег Оријента то је отомански Јени Пазар, грађен на темељима средњовјековног српског Трговишта. Немањића престоница наткривена новим куполама.

Љепота Пазара није у зградама и трговима већ у животности и љубазности његовог народа. Послије Призрена нема живљег, жаморнијег и шаренијег града у Србији. Пазар је шехер – варош са душом. Нити се гдје још може наћи више радости према новом дану, раду и сусрету са гостима и пролазницима као ту гдје је Иса-бег – наш потурчени властелин Исак Хранић Косача – установио нови трг, мало пониже старог рашког Трговишта.

Највредније што Пазар има је његова младост – љепота њихових лица надомјешћује и осмишљава све те нескладе, зграде које штрче, уске и криве сокаке, неуређене обале. Ипак је Бог Пазару дао благослове живота, а не љепоте зидина. Не само у Србији већ чак у Европи ово је најмлађи град. И Пазар је тим младим нараштајима највредније што су могли добити – у њему још увијек имају традиционалан и здрав поредак из кога узрастају у људе поносне на своје поријекло и вјеру. Примјера за то може се наћи много али ево једнога.

Баш волим да се шишам у Пазару, сматрам да нигдје код нас нема посвећенијих фризера и бербера као овдје. Исламска култура је томе доста допринијела али и Пазарци воле носити беспрекорне модерне фризуре и савршено обликоване браде. Жене су ту покривене али се зато мушки могу бесконачно гиздати.

Улазим у један од бројних градских салона, а оно све попуњено на канабету за чекање. Хтједох изаћи па се касније вратити но двојица дечкића који не имаху више од 16 година, скочише без опомене и уступише ми мјесто. Веле само Ви изволите сјести, ми ћемо стајати. Први пут у Пазару осјетих поштовање због оног што се каже – Поштујмо старије, и нас ће млађи.

Пазар се гради, уређује и постаје све љепши. Примјећујем нове јако модерне стамбене блокове, уређена шеталишта уз Рашку, обновљен градски хотел, нове школе, игралишта. Много је услужних објеката, златара, кафеа, пекара, бутика. Пазарски суџук и паприка у павлаци су врхунског квалитета, а тек млијечни производи са Пештера, те мантије, зељанице, питице и чорбице.

Стиче се утисак да цио град пости и да сви чекају почетак ифтара, првог оброка по заласку сунца. Неки кафеи и чајџинице током дана не раде и све се прилагођава Рамазану, а то значи да служе од поподнева до поноћи. Пола сата пред залазак сунца пред пекарама су дуги редови момака и дјечака који чекају топле питице и хљебове да понесу кући својима за вечеру. Лијеп је то обичај светог мјесеца Рамазана, као што је и позивање пријатеља, сарадника и рођака на заједничку молитву и вечеру.

Око 18 часова опали топ са пазарске тврђаве, огласише се езани са Арап и Алтун-алем џамије, а потом као својеврсни молитвени талас и са свих других градских минарета. Упалише се кандиљи и фењери. Сви ресторани растворише врата и капије а постачи пожурише на молитву и ифтар.

Мјесто за столом више се тешко налази.

– Ко је постио нек` се гости! Бујрум свима, од Алаха му благословено! – позива са врата један угоститељ.

Недељно јутро проводим у новопазарској Саборној цркви. Одавно, баш одавно, нисам био тако поносан на свој народ као молећи се пред иконостасом Светог Николе у Новом Пазару.

Ова монументална црква је грађена у другој половини 19. вијека великим залогом љубави, вјере и иметка, а њен иконостас осликали су и резбарили чувени дебарски мајстори каквих више на свијету нема. Види се голим оком да је то грађено и плаћено светом вјером и захвалношћу. Биле су то године када је Пазар био под отоманском, а потом и аустроугарском окупацијом. Када је Српска војска ушла у град 1912. године затекла је тек двије српске православне породице у Варош капији поред цркве. Ни мање српске заједнице ни љепшег и раскошнијег иконостаса.

`Алал вам вјера и хвала пазарски Срби.

Гдје год смо дошли и ушли дочекани смо људски, домаћински и срдачно – пред џамијом почашћени урмама, у хотелу безмјерним гостопримством, у ресторанима пријатном послугом, у радњама поклонима и разговором. Пазарски народ је заиста добар и вриједан и не смије се грко слово рећи.

Бог их свиме добрим и часним наградио, од срца смо зажељели.

Горчина долази из увида да српска држава и овдје већ одавно подиже законодавна сидра. То ми пред манастиром у Сопоћанима потврђује и некадашњи професор пазарске гимназије.

– Србија се у Старом Расу осјећа као једна гостујућа сијенка која ће кад-тад нестати. Када сам пензионисан 2000-итих у гимназији сам оставио пола-пола професорског кадра. Данас има тек 4-5 Срба. Све се то политички попуњава и празни. Ништа добро овдје Србија не чини, а хушкача и потпаљивача је много.

Заставе Србије су истакнуте само тамо гдје се мора, а заставе тзв. Санџака испред свих градских установа. Закони су овдје релативни, толико растегљиви до њиховог непоштовања.

Тужна је српска држава и нико је такву не треба поштовати, а када није у стању уредити чак ни одвоз смећа са споменика који су на Унесковој листи Свјетске баштине. Пењући се на престону тврђаву Стари Рас могли смо се само стидјети пред дивљачком запуштеношћу. Тамо гдје су Немањићи градили српску хришћанску државу гост и странац ће наћи ругло и расуло. А тек водена корита Рашке и Ибра – то су огромне плутајуће депоније смећа. Туга преголема од које и свеци падају у очај жалости.

– Кућу кућом чине ластавице – писао је Ћамил Сијарић, наш велики књижевник који је у Пазару први пут осјетио живот једног града.

Напуштајући Стари Рас, а мислећи на доброг Ћамила, записао сам – Пазар Пазаром чине вриједни и побожни људи.

ГОРАН ЛУЧИЋ