• И опет јесен. Те тешке новембарске кише, небо као да ће ми пасти на главу.

  

  Дуге војвођанске равнице, пусте, празне таман тако да ни мисао нема за шта да запне, него путује кроз редове сасушеног и покислог кукуруза, жури да види неку планину, да осјети хладноћу планинског ваздуха, да обнови мождане вијуге.

  Жури завичају, а гдје би друго.

  Завичај је једини и најбољи учитељ, једини који те и након лоше оцјене неће укорити већ пригрлити у своје скуте.
  И тамо су хладни новембарски дани, са првим мразевима али су барем људи топли.
  Ево, незаустављива мисао ми донесе и мирис. Мирис чварака и тек наложене ватре из мале колибе мога села, мирис топле варенике и домаћег хљеба.
  Мирис одрастања.

И заиста, можда се овдје љепше живи, али се тамо лакше умире.
Журим, мисао нестаде, загуби се негдје пред Зрењанином, судија чека…
Пренијећу му поздраве из Херцеговине, мада он то неће разумјети.