•  Кап, клизи лагано низ стакло прозора који гледа на непрегледну војвођанску равницу.

Баш та кап, клизећи низ стакло пробуди у мени Херцеговца са очима пуним носталгије и као гром из ведра неба пуче мисао, баш о чатрњи!

Чини ми се да нико не зна како је тешко живјети без воде као што то знају Херцеговци.

Вијековима оскудјевајући са водом научили су да је поштују. Свака кап се купила, свако појило благосиљало, а сваки извор имало близу куће бранио главом!

Знам, са ово мало памети да данас о томе нико не размишља али не тако далеко, наши преци су скупљали кишницу у чатрње које су им служиле као сигурност за њих а понајвише стоку.

Стока се у нашим крајевима звала БЛАГО, а благо је оно што је прехрањивало породицу. А како описати чатрњу!?

Никако осим пријека потреба, дамар живота и нада опстанка.

Куку ти ако пресуши чатрња, мош’ одма у њу скочити. Подкапа ајван био таван „Ај за чељад и некако, иди топи снијег, понеси бурило па на воду, доста за жедна уста.“

Као и све у Херцеговини, чатрња је од камена. Много добар мајстор треба да озида да не пушта ниђе воду, јер онда ништа урадио ниси.

Свака кућа у селу, поготово овим безводним имала је чатрњу, понека и данас. Али данас, већином опустјеле ипак чекају неког чобанима да опет забаци лимену канту и умије се леденом водом.

Оне држе не попуштају, стискају своје зидове, тврде и непресушне као и Херцеговина. И не може се ниједан Војвођснси бунар и вода из њега поредити са чатрњом! Знам, а они, знам да не знају.

Ево…киша ће.

Дако’ напуни чатрње, лако ћемо ми за остало.