• Са Владиславом и Богишом, синовима жупана Николе, почиње животна прича једне од најзначајнијих властелинских породица у источном Хуму у 14. и 15. веку.

Цар Душан Силни (crveneberetke.com)

Када је цар Душан покушао да присвоји Хум од Босне Николићи су окренули леђа ујаку Стефану Котроманићу и стали на Душанову страну рачунајући да ће им га он предати као њихову баштину.

Наследници, кнежеви Вукосав, Петар и Милиша Николић после смрти краља Твртка I 1391. године  све више и више се окрећу добросуседским односима са Дубровачком Републиком. Краљ Стефан Дабиша Котроманић је 1393. године обавестио Републику да је пренео право примања хумског могориша на Николиће.

Повеља краља Стефана Дабише из 1395. године.  Преузето са www.facebook.com/istorijasrba

Област властелинске породице Николића обухватала је великим делом залеђе Дубровачке Републике.  Основа је било Попово поље, а под њиховом и влашћу њихових властелчића били су у то доба: Жаково, Завала, Велика вас, данашњи Величани, Орашје, Веља међа и Турковићи. Ка Дубровнику у поседу били су им: Голубовац, Шћеница, Гребци, Сливница и друга околна села. Њихове области допирале су скоро до Јадранског мора,  све до изнад Стона.  Област Николића на северо-западу од Попова поља била је жупа Жапско, предео око планине Жабе све до Неретве.

Николићи су све време били у добрим односима са Дубровником, коме је и био интерес да одржава блиску економску сарадњу са територијама свог залеђа.  Тиме су одржавали и сигурност од напада и пљачкања својих трговачких каравана. Дубровчани су плаћали могориш тј дажбине кнезовима Хума и Требиња за коришћење земље и винограда на њиховом подручју. Примање могориша за коришћење својих поседа на подручју Попова Николићима је било од велике користи.

Закупљену земљу на којој су се сејале житарице за исхрану људи и стоке власници земље су је и обрађивали, а принос делили са закупцем па и са оним чије је било семе или чији су били рало и волови.  Најчешћи принцип закупнине била је половина и четвртина. Дубровчани су у ове крајеве доводили своју стоку на припашу и за то давали властелчићима и властели одређену накнаду.

Дубровчани су куповали од Николића стоку, крзно, вуну, кожу, мед, а Николићи од њих со, уље, па и оружје.

Кнез Вукосав Николић је 1392. године са браћом и мајком примљен у дубровачко грађанство, а 1395. године издато му је писмено уверење да ће и његови наследници имати право на дубровачко грађанство.

На основу тога Вукосав Николић се 1398. године склонио у Дубровник у време доласка краља Стефана Остоје Котроманића у јужне крајеве.

Кнез Вукосав је као властелин Сандаља Хранића морао да учествује у дубровачко-босанском рату 1403. године где је и погинуо. Сахрањен је у Стону, а породици Николић било је дозвољено да на гробу поставе плочу с именом кнеза Вукосава Николића.

Кнез Гргур Вукосалић Николић, син наследник кнеза Вукосава Николића наставио је да одржава добре односе са Дубровчанима.

У септембру 1407. године када се очекивао продор Угарског краља Жигмунда Луксембуршког у Босну Дубровчани су  понудили уточиште кнезу Гргуру и његовој породици у знак добрих однос с њим и његовим прецима.

Искористивши сукоб Павловића и Косача и османских упада у Босну кнез Гргур је ради својих интереса успоставио царину на својој територији, на Заблатку, на путу који је ишао из Стона преко Хутова у унутрашњост Хумске територије. Царина није била у интересу дубровачких грађана и трговаца па је изазивала многе реакције дубровачке владе. Цар Душан је ослободио Дубровчане плаћања било каквих царина ка Требињу и Хуму што су они користили све док у ове крајеве нису дошле Босанске војводе. На многа писма и протесте Гргур није реаговао правдајући се да Дубровчанима не наплаћује царину.

Пошто је  престао да буде вазал Сандаља Хранића Косаче дубровачка власт је тражила од краља Стефана Остоје Котроманића да нареди Гргуру да укине спорну царину.

Kраљ Стефан Остојa Котроманић, преузето са портала Срби у БиХ – www.srbiubih.com

Краљ Остоја је 23. марта 1418. године издао налог кнезу Гргуру да укине царину на Заблатку о чему је послао повељу Дубровнику. Властелин Гргур Вукосалић остао је упоран у својим намерама јер је имао несумљиво добру корист.

Подсећајући Гргура на добре односе с његовим оцем Веће умољених је донело одлуку да ни Гргур ни нико из његове области не сме долазити у Стон, Дубровник или било где на дубровачку територију док се не укине ова царина.

Таква одлука, једна врста санкције, натерала је кнеза Гргура да оде у Дубровник и изда повењу да се укида царина на Заблатку, на путу ка Стону.

Повеља кнеза Гргура Вукосалића и друге преписке око овог случаја чувају се у Државном архиву у Дубровникау, у збирци Diplomata et acta о чеме бележе многи историчари.

Повеља је писана ћириличним писмом, бледоцрвеним мастилом, говорним језиком, а на почетку повеље налазио се стилизован крст.  На дну је био печат кроз који је провучена врпца у коме је био отиснут грб породице Николић, једноглави орао у полету изнад чије главе је било слово „Г„.

László Szalai / Wikipedia (2007. година)

У повељи поред осталог пише „… да нигде пред Стоном не може бити царина, како за оне који иду преко моје земље у Стон, тако ни за оне који иду из Стона преко моје земље. И зато сам је укинуо да је више у векове не буде, јер нађох за истинито, да не може бити ниједна царина пред Стоном. А пошто сам дошао у Дубровник то записах и потврдих, а тада ту бејаху са мном Остоја Пићевић, Хрњак Костадинић и Кресоје Ивановић. Лета Господњег 1418. месеца јула 6. дан. Написа Добрило Рашковић„.

Кнез Гргур Вукосалић није припадао по свом положају и моћи кругу босанских војвода па због тога није ни успео да спроведе своју намеру до краја. Правдајући се да га је на то наговорио неки зао човек, не именујући га у својој повељи.

Настављајући добре односе посредовањем Дубровчана кнез Гргур се 1420. године измирио са великим војводом Сандаљем Хранићем с којим је био у завади због подржавања краља Остоје, а у жељи да се ослободи поданости својим комшијама Хранићима.

Област Хрвоја Вукчића, Војводство Сандаља Хранића, Кнежевина Павла Раденовића, Бановина Усора и земље под директном влашћу босанског краља. (Аутор мапе PANONIAN, преузето са Википпедиа)

У Првом Конавоском рату, у сукобу Дубровника и војводе Радослава Павловића који је у то време био турски вазал, тражено је да кнез Гргур стане на страну Републике јер има својство њеног грађанина тиме и обавезу да брани Републику, војвода Сандаљ Хранић то није дозволио с образложењем немешања у односе својих комшија.

После Сандаљеве смрти и великих потреса у Хуму кад су поједини властелини отворено стали на страну Угарске кнез Гргур и његов брат Радивоје стали су на страну Стефана Вукчића Косаче.

Пошто му је 1435. године област била угрожена од честих упада Турака кнез Гргур је нашао уточиште код старих пријатеља у Дубровнику. Умро је јула 1436. године. Записано је да су у знак поштовања и добрих односа Дубровчани изјавили саучешће Гргуровим наследницима.

Кнез Гргур Вукосалић је имао синове Вука и Вукашина  који се помињу као властела у служби  херцега Стефана Вукчића Косаче.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић