• Захваљујући изузетној сликарки Биљани Ристић, посетиоци портала Слободна Херцеговина имају јединствену прилику да упознају лик и дело херцеговачких устаника

Аутор: Биљана Ристић
Радећи портрет Мића Љубибратића заробила ме је харизматичност његовог погледа. Није ме напуштала нити једног тренутка и као да сам гледала у далеку прошлост кроз прозоре који су ми се отворили у његовим очима. Имала сам осећај да слушам нему причу о свему што је поднео борећи се умом и пушком за свој народ.
Тим погледом и очима, чини ми се да је могао да паралише саговорника, да га натера да мисли онако како он хоће. Да увери саговорника у исправност и јачину својих речи и да га запљусне огромном концентрацијом човечности, родољубља и вере.
То је уједно и поглед смирене несаломивости, са једне стране, и ужарене, непоколебљиве борбености, са друге стране.
Као да је знао само трептајем очију да покаже колико бреме је на његовим плећима, колика одговорност у свим преговорима које је водио са противницима. Можда му је и због тога природа дала рамена тако стасита и огромна, јер требало је и понети, и изнети на њима све што је Мићо упртио у свој завежљај.
А упртио је много, цео један народ, све његове сузе и молитве за слободу.
Нема тог кантара који је могао измерити тежину Мићовог завежљаја јер је ванвременски и свевременски.
Понео је Мићо на плећима и камен и срчу, и смокве и мед, и чемер и барут, и младост и част!
Понео, носио и уздигао до небеса, до снова, до стварности. Понео па предао поколењу и потомству да о њему суди. Да га слави, да га чува од незаборава . Да се њиме дичи!
Има и чиме!
И још једном је потврђено да „мали“ народи дају Велике људе!

Биографија

Михајло Мићо Љубибратић рођен је у селу Љубово код Требиња 1839. године а умро у Београду 1889. године.Био је херцеговачки војвода.У устанцима од 1857 до 1862. године иако веома млад истакао се храброшћу и врсним командовањем у више битака. Био је близак сарадник војводе Луке Вукаловића. Након слома Лукиног устанка прешао је у Србију и био у њеној служби од 1865.г до 1875. г. Када је почела Невесињска пушка, преко Трста и Дубровника допутовао је у завичај међу устанике , и стао на чело тзв “ Легије добровољаца“(интернационалног састава) са којима је водио борбе против Турака. Титулу војводе добио је 1875. г. од стране књаза Николе. Радио је на разради ратних планова и формирању „земаљске управе“- херцеговачке владе. Због тога долази у сукоб са црногорском владом, због њихових планова око Херцеговине јер су га сматрали експонентом владе из Београда. Због тога је онемогућиван у раду па је морао у марту 1876. г. да пређе у Босну где је био заробљен од Аустријанаца, а 1877. г. поново се враћа у Србију.