• Захваљујући изузетној сликарки Биљани Ристић, посетиоци портала Слободна Херцеговина имају јединствену прилику да упознају лик и дело херцеговачких устаника

Приликом припрема за рад на пројекту НЕВЕСИЊСКА ПУШКА – ПОРТРЕТИ УСТАНИКА и у току самог рада, нисам ни слутила шта ће ми све то донети и са чиме ћу се све сретати.
Прилазећи чисто са ликовне стране изради портрета најважнији фактор је био како карактере који су описани толико пуно у разним студијама о устаницима и мој лични доживљај истих, стопити у једно?

Како документоване податке о сваком устанику уз помоћ црнобелог цртежа, често веома,веома лошег, представити на најбољи начин портретом на специфичној подлози и изградити јак карактер?

Кажу да су очи огледало душе па сам се и ја везала за ту изреку.А очи наших устаника су тако бистре и јасне, као мисао и светла идеја водиља ка слободи.
Неки од њих немају само изражајне очи веч веома често јаку браду и бркове. Гледајући портрет Пера Тунгуза заиста сам се запитала да ли је имао такве бркове.Величанствене! То своје питање поделила сам са једним пријатељем који ми је само рекао: “Спојићу ја тебе са потомком Пера Тунгуза па ће ти и он рећи да је имао!“.
Упознала сам једну даму, праунуку Пера Тунгуза.Разговарала сам са дивном особом која ме је почаствовала самом могућношћу да разговарам са директним потомком једног од великана херцеговачке историје и људи који су је стварали.

Није то био официјелни разговор, већ разговор двеју особа које као да се знају дуго.Потврдила ми је да је стварно имао такве бркове, украс лица какав се ретко виђа.Ето и по томе је био посебан а не само по храбрости. Посебан је остао и за поколења.

Спаја људе, траје вековима.

Биографија

Перо Тунгуз је рођен 1840. године у Сливљима од оца Лазара, трговца и мајке Марије, домаћице, у породици поријеклом из Пиве. Веома млад одлази у хајдуке где се брзо истиче храброшћу па ускоро заснива своју чету.
Током 1874. и у првом делу 1875. заједно с осталим херцеговачким главарима и хајдучким харамбашама учествовао је у припремама устанка. Средином 1875. његова чета је на Вјетреном код Залома убила невесињског кадију Салиха Коркута, а потом и гатачког барјактара Ибрицу Ковачевића на Херцеговом врелу у Фојници. Ово је разљутило локалне муслимане и турске главаре који су се брутално осветили. Порта је да би смирила немире у Херцеговину послала комисију која је нудила уступке и самоуправу. Заузврат су тражили да Невесињци протерају Пера Тунгуза и његову чету са своје територије. Књаз Никола је препоручио Невесињцима да прихвате понуђено. Под оваквим притиском Тунгуз је обећао да ће добровољно повући чету у Доњу Херцеговину, али се, чим су се његови пратиоци повукли, предомислио и вратио на Удрежње. Исту ноћ, са 4. на 5. јул је поставио заседу на Ћетној пољани у Бишини. Наредног јутра, око 9 часова, наишао је турски караван из Мостара са залихама за војску у Невесињу. Хајдуци су напали караван и убивши неколико Турака запленили њихов товар. На повратку ка Удрежњу су се сукобили и са турском патролом која је ишла у сусрет каравану. Овај догађај се често сматра почетком херцеговачког устанака против турске власти – Невесињске пушке.
Перо Тунгуз је током читавог устанка често предводио самосталне нападе на турске караване и утврђења, ретко поштујући мишљења осталих вођа.
Ни у позним годинама није мировао па је, иако је већ имао преко 70 година, као добровољац отишао у Први светски рат, преживео повлачење преко Албаније и на крају учествовао у пробоју Солунског фронта. Након тога је једно време живео у Никшићу па у Трстенику где је и умро 1919. Кости су му накнадно пренесене у Невесиње.