Вековне тежње српског народа у Херцеговини биле су ослобођење од окупатора, турског и аустроугарског, и жеља за уједињењем свих територија на Балкану где живе Срби. Погледи и очекивања су стално били уперени на оно шта ради Србија и шта се дешава у њој.
Тако је било и на крају Првог светског рата када су српске јединице ослобађале територију Босне и Херцеговине протерујући аустроугарску војску све даље и даље на запад до потпуне капитулације.
Пораз непријатељских јединица предосетили су и они који су до тада били у саставу Хабзбуршке монархије која је била на издисају своје моћи па су брже-боље у Загребу 6. октобра 1918. године на седници Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба прогласили државу три народа.
Долазак Тимочке дивизије, победничке војске Краљевине Србије, на територију Херцеговине донео је давно очекивану слободу и сигурност српском народу као и многим њиховим комшијама. Жеља за својом самосталном влашћу изразила се убрзаним формирањем Котарских одбора Народног вијећа.
Још пре него што је победоносац, престолонаследник, регент Александар Карађорђевић обнародовао 1. децембра 1918. године уједињење Србије са Државом Словенаца, Хрвата и Срба у нову државу Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, којој је касније промењен назив у Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, из целе Херцеговине су почели да стижу телеграми которских одбора Народног вијећа упућени Главном одбору Народног вијећа на чијем челу је био Глигорије М. Јефтановић, српски народни вођа, политичар, трговац и велепоседник, са жељама и захтевима за уједињењем са Краљевином Србијом.
Глигорије М. Јефтановић
Телеграми су слати и председнику Народног вијећа за Босну и Херцеговину Атанасију Шоли, српском политичару и културном раднику, који је убрзо постао и председник Народне владе СХС за Босну и Херцеговину.
Увидевши шта се спрема, исказујући своја очекивања, телеграм Котарског одбора Народног вијећа у Невесињу послат је у Сарајево још 28. новембра 1918. године у коме се каже: „Котарски одбор Народног вијећа као представник цијелог народа овога среза, без разлике вјере, дајући одушка својој давнашњој жељи изјављује се од данас званично присједињењем Краљевини Србији под жезлом Карађорђевића са врућом жељом да се све земље у којима живе Срби, Хрвати и Словенци присједине овој држави“. Председник невесињског одбора био је Љубомир Арнели, а подпредседник фра Срећко Шкорпут.
И Котарски одбор Народног вијећа Гацка је сличан телеграм упутио у Сарајево 28. новембра, Одбор Љубиња 30. новембра, а Одбор Калиновика 1. децембра 1918. године.
Из Требиња је 3. децембра председник Котарског одбора Народног вијећа Требиња др Владо Андрић послао телеграм следеће садржине: „Котарски одбор Народног вијећа у Требињу као тумач непоколебљиве воље народа исказане на данашњој великој народној скупштини изјављује се за безусловно припајање свих југословенских земаља у јединствену државу са ослободитељком Краљевином Србијом под жезлом славом овјенчане народне династије Карађорђевића. Живио његово величанство краљ Петар I“.
Из Стоца је упућен телеграм 4. децембра у Сарајево који су потписали председник Одбора Илија Поповић и подпредседник Махмуд Мехмедбашић у коме се поред осталог каже: „… Скупштина у Стоцу изразила је жељу да се присјединимо мајци Краљевини Србији…“.
Ове давнашње жеље херцеговачког народа и оне још из времена Луке Вукаловића, Мића Љубибратића, Богдана Зимоњића, архимандрита Нићифора Дучића и других српских родољуба показују зашто још увек Срби из Херцеговине и целе Републике Српске стално гледају у правцу Авале, Саве и Дунава очекујући да им се жеља испуни.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
