• Знам, ружно је ово што ћу сада рећи. Није фер блатити тог човјека којег сви ми носимо у себи. Да сам неког веле расположења и “орности”, можда бих и даље то држао у себи. Међутим, крај је године, овогодишње резерве снаге, стрпљења, живаца и мудрости потрошене још, чини ми се, у октобру. Све ово послије њега је било пуко ишчекивање тог чудноватог и фамозног 1. јануара сваке нове године, оно мало предаха послије њега, и начињања нових годишњих резерви за све и свашта што весели човјек треба да превали преко својих леђа за наредних 366 дана. Зато ће овај текст бити група ријечи без плана, без мудрости, без снаге, стрпљења и живаца саткане само од голих слова без икакве мождане пажње, позадине и намјере. Па шта и ако које слово собом нанесе до некога…

Данас ништа тако лако и брзо не може трошити и потрошити човјека као човјек. Додуше, ништа тако ефикасније не може ни “надопунити” човјека као опет човјек, него је то у односу на учесталост овог првог толико више ријетка работа да се мјери само сјећањима и по којом прелистаном страницом фото-албума.

Јадни човјек данас има два веома опасна непријатеља по његово битисање. Један су људи око њега, а други је онај човјек у њему самом. Мртва трка који је од те двојице опаснији по њега. Први због чињења, а други због нечињења или погрешног чињења.

Не желим никоме па ни себи да то сугеришем, али изгледа да је све већи себичлук и гледање сопствене гузице у сваком могућем моменту и свакој могућој ситуацији, свеопште добитна комбинација по самог себе (на дуге стазе). Не треба никоме већи доказ за то од помисли на први такав примјер из свог окружења. Само је питање ко ће тај први од све више њих бити.

Емпатија. Толико цијењена одлика сваке људскости постала је данас толико штетна и упитна за здравље сопственог духа и тијела да слободно могу сугерисати и себи и свима да је одмах спутавају у разумне међе иначе су дугорочно надрљали (да не кажем – наје.али). Није још касно за то. Свака туђа бол не може да боли као она своја и не треба је боловати. Како из најбоље намјере тако и из куртоазије. Бог и није створио човјека да болује но своју и бол својих баш најближих.

Помози данас само ономе ко ти помоћ тражи! Наравно, поред тога, мора бити испуњен и услов заслуге, тј. да тај што је тражи заиста и заслужује да му се помогне. Помоћ се никада није више подразумијевала као данас, а да некога питаш зашто – нико ти не би знао дати прави одговор. Безазленије и хуманије је данас помоћи тоталном незнанцу него ли некоме за кога ниси сигуран да ли твоју помоћ заслужује.

Очекивање људи у сопствене немогућности више не препознаје границе. Данас човјек више гледа шта неко други може да учини за њега него шта он сам може да уради за себе. И кад таква работа потраје, човјек човјеку окреће леђа, без обзира ко је у којој улози. Зато је све мање искреног пријатељства међу људима.

Човјек никада више није гледао на човјека као на неку беживотну ствар, а не на живо тијело са срцем које куца и душом која осјећа. Свако себи данас свашта дозвољава, када је други човјек у питању. О посљедицама нико не размишља. Једина утјеха тог чињења је да се оно попут још захукталијег бумеранга врати и враћа своме газди у крило.

Онај ко се опусти у свом успјеху, ризикује још већи неуспјех од онога који је имао прије свог успјеха. Прави успјех никад није био краћег рока трајања као сада. Колико год паметан и способан човјек данас био, успјех му данас, нажалост, углавном зависи од других људи. Истих оних за које важи све ово до сада горе написано. Па се ти опусти…

Никада нисмо имали толико ближих цркава, а да смо били удаљенији од њих. Бога молимо да буде увијек уз нас, поред тога што знамо да смо и као индивидуе и као друштво све даље од њега. Да не спомињем оне који га глуме и опонашају у својим овоземаљским улогама и професијама.

И ако могу, на крају бих трајно укинуо једну ријеч из српског језика. Тајна. Зна ли неко шта је то, а да то исто не зна још неколико њих? Што се мене лично тиче, то је највећа и најжалоснија, модерна људска туга – све теже вјеровање у постојање тајне. Једина сигурна тајна данас је она коју имамо са Богом. Све друго зовимо другим именом или бар вјерујмо да она постоји само до оног момента док ти повјереник не окрене леђа. Мада је она и тада већ била цркла, јер ју је претходно, са великом вјероватноћом, њен повјерилац, већ издјелио са другим повјереницима. И онда исти он очекује да то остане тзв. тајна.

Хајде мој човјече, и у мени и у вама. Издржи још ова 2 дана, прелистај свих својих 2019 мана, гријехова и недостатака, буди бољи човјек и себи и другима у наредних 366 крајње неизвјесних дана овог још неизвјеснијег поднебља и друштва.

Знам, ружно је ово што ћу сада рећи. Није фер блатити тог човјека којег сви ми носимо у себи. Да сам неког веле расположења и “орности”, можда бих и даље то држао у себи. Међутим, крај је године, овогодишње резерве снаге, стрпљења, живаца и мудрости потрошене још, чини ми се, у октобру. Све ово послије њега је било пуко ишчекивање тог чудноватог и фамозног 1. јануара сваке нове године, оно мало предаха послије њега, и начињања нових годишњих резерви за све и свашта што весели човјек треба да превали преко својих леђа за наредних 366 дана. Зато ће овај текст бити група ријечи без плана, без мудрости, без снаге, стрпљења и живаца саткане само од голих слова без икакве мождане пажње, позадине и намјере. Па шта и ако које слово собом нанесе до некога…

Данас ништа тако лако и брзо не може трошити и потрошити човјека као човјек. Додуше, ништа тако ефикасније не може ни “надопунити” човјека као опет човјек, него је то у односу на учесталост овог првог толико више ријетка работа да се мјери само сјећањима и по којом прелистаном страницом фото-албума.

Јадни човјек данас има два веома опасна непријатеља по његово битисање. Један су људи око њега, а други је онај човјек у њему самом. Мртва трка који је од те двојице опаснији по њега. Први због чињења, а други због нечињења или погрешног чињења.

Не желим никоме па ни себи да то сугеришем, али изгледа да је све већи себичлук и гледање сопствене гузице у сваком могућем моменту и свакој могућој ситуацији, свеопште добитна комбинација по самог себе (на дуге стазе). Не треба никоме већи доказ за то од помисли на први такав примјер из свог окружења. Само је питање ко ће тај први од све више њих бити.

Емпатија. Толико цијењена одлика сваке људскости постала је данас толико штетна и упитна за здравље сопственог духа и тијела да слободно могу сугерисати и себи и свима да је одмах спутавају у разумне међе иначе су дугорочно надрљали (да не кажем – наје.али). Није још касно за то. Свака туђа бол не може да боли као она своја и не треба је боловати. Како из најбоље намјере тако и из куртоазије. Бог и није створио човјека да болује но своју и бол својих баш најближих.

Помози данас само ономе ко ти помоћ тражи! Наравно, поред тога, мора бити испуњен и услов заслуге, тј. да тај што је тражи заиста и заслужује да му се помогне. Помоћ се никада није више подразумијевала као данас, а да некога питаш зашто – нико ти не би знао дати прави одговор. Безазленије и хуманије је данас помоћи тоталном незнанцу него ли некоме за кога ниси сигуран да ли твоју помоћ заслужује.

Очекивање људи у сопствене немогућности више не препознаје границе. Данас човјек више гледа шта неко други може да учини за њега него шта он сам може да уради за себе. И кад таква работа потраје, човјек човјеку окреће леђа, без обзира ко је у којој улози. Зато је све мање искреног пријатељства међу људима.

Човјек никада више није гледао на човјека као на неку беживотну ствар, а не на живо тијело са срцем које куца и душом која осјећа. Свако себи данас свашта дозвољава, када је други човјек у питању. О посљедицама нико не размишља. Једина утјеха тог чињења је да се оно попут још захукталијег бумеранга врати и враћа своме газди у крило.

Онај ко се опусти у свом успјеху, ризикује још већи неуспјех од онога који је имао прије свог успјеха. Прави успјех никад није био краћег рока трајања као сада. Колико год паметан и способан човјек данас био, успјех му данас, нажалост, углавном зависи од других људи. Истих оних за које важи све ово до сада горе написано. Па се ти опусти…

Никада нисмо имали толико ближих цркава, а да смо били удаљенији од њих. Бога молимо да буде увијек уз нас, поред тога што знамо да смо и као индивидуе и као друштво све даље од њега. Да не спомињем оне који га глуме и опонашају у својим овоземаљским улогама и професијама.

И ако могу, на крају бих трајно укинуо једну ријеч из српског језика. Тајна. Зна ли неко шта је то, а да то исто не зна још неколико њих? Што се мене лично тиче, то је највећа и најжалоснија, модерна људска туга – све теже вјеровање у постојање тајне. Једина сигурна тајна данас је она коју имамо са Богом. Све друго зовимо другим именом или бар вјерујмо да она постоји само до оног момента док ти повјереник не окрене леђа. Мада је она и тада већ била цркла, јер ју је претходно, са великом вјероватноћом, њен повјерилац, већ издјелио са другим повјереницима. И онда исти он очекује да то остане тзв. тајна.

Хајде мој човјече, и у мени и у вама. Издржи још ова 2 дана, прелистај свих својих 2019 мана, гријехова и недостатака, буди бољи човјек и себи и другима у наредних 366 крајње неизвјесних дана овог још неизвјеснијег поднебља и друштва.

ВУКОЈЕ.РС