• Земља Херцеговина увијек је била богата способним и надареним људима. Гдје год би они пустили свој корак, били би препознатљиви, неко по својој учености и досјетљивости, неко по таленту, а неко по човјештву. Но, можда је то ипак оно што је најбитније.Ако шта карактерише Херцеговце, то је јунаштво и човјештво, велико као и сами Херцеговци, душом и тијелом.

Ма препознају они нас и по нашем начину говора,наглашеном и, за који је и сам Вук рекао да је најчистија ријеч у Херцеговини. Деценијама назад, земљом Херцеговом ходао је Мато Глушац, својим пријатељима и родбини познат као посебно надарен, посебнога слуха, вида, и још којекаквих способности.На сјелима, крај огњишта, шушкало се да је Мато видовит, и ако ко има какву тегобу, осјећа немоћ, или жели сазнати нешто о чем размишља у глуво доба ноћи, звао се Мато. Његове вјештине, чуле су се далеко, чак су продрле и до самог Смаил-аге Ченгића.

Једном приликом, пред полазак у Цетиње, зовну Смаил-ага Мата ка себи. Кажу да је Смаил-ага имао такав израз лица који је указивао на страхопоштовање према Мату, да су његове слуге  посумњале, да су њих двојица и прије имали оваквих сусрета.Но, ко је смио и пизтати, или само помислити, ага је то, не треба се играти са сопственим животом, кад не мораш.Након предумишљања, упита ага Мата, хоће ли му глава стићи на Цетиње.

„Ага, их како неће.Твој коњ ће се напојити хладне воде на Бојани, а глава ће ти стићи на Цетиње и прије но што мислиш“-рече му Мато.

Ага сав срећан, посуо је Мата златом, дао му вина и још много тога, што ни сам Мато није могао понијети. Но, идући ка својој колиби, мрмљао је Мато себи у браду: „Ех, мој ага, не саслуша ти Мата до краја, ја рекох да ће твоја глава стићи до Цетиња, а да ли ће стићи на твојим ногама, или на коцу, то ме не пита“.

И тако би, како је Мато рекао. Смаил -ага се сукоби са црногорском засједом, пар дана после Матовог прорицања, одсјекоше аги главу, набише на колац и понесоше је на Цетиње.Чак су и његовог коња повели, и напојили га на хладној Бојани. Ко зна, да је старац рекао аги, да ће му глава стићи на коцу, можда би остао без своје.Знао је Мато да ћути пред вишом силом, а није да му није ни рекао, Мато је гарантовао само за главу, а остало је Божија воља.

Ово није било први пут да Мато  предвиђа судбине Херцеговаца из свих крајева. Кад имаш дара, далеко се за тебе чује, свак те хоће на својој страни. Једном док је ишао својим селом, сретио је сељаке, који би да посију жито дуж једне њиве. Но, на средини њиве цер. Дошао је  Мато, случајно, мада и то је питање, све што је Мато радио, било је нешто више од случајности, нешто што ни он сам није знао именовати. Но, упита њих Мато за Муку, мада ју је већ знао, и то добро.

„Добри наш, Мато, ево радили би ми, искупила се и дјечица, но овај цер смета“-узвикнуше сељаци већ помирени да се ништа не може учинити.

Како они изустише, Мато само учини пар потеза рукама , удахну ваздух, и помјери цер пред читавим селом.Од тога дана, нико није више сумњао у његове способности, Мато је чак помогао једној породици да ступи у контакт са дјецом коју нису видјели десетак година.Сретио их Мато усамљене, крај једне старе стијене, и упита их за тегобу.Рекоше му да пет година нису добили писмо од дјеце која су у далекој Америци, не знају јесу ли живи, здрави, посташе ли газде ил робови.

„А би ли ти госпоја вољела да знаш како су ти дјеца“-рече јој Мато.

„Их, како не бих, да се јаве па да у миру умрем“-изусти ова старица дрхтавим гласом.

Сутри дан дође Мато и рече им, да су им дјеца добро и здраво и да их поздрављају. Пар то схвати као шалу те се наљути на Мата, кад им је рекао да је био код њих. Па није му Америка, на сат времена од села, хеј, Америка је то, Америка, зна ли он колико је то , ејј…

За, пар дана дође писмо из Америке, у ком дјеца кажу да се јављају јер је Мато био код њих, па им рече да им тамо у Херцеговини родитељи брину. Обоје занијемише. Одоше до Мата те му се извинише уз сузе. Мато само климну главом, јер наравно, и то је он предвидио, још прије оног одласка у Америку.
Све остало о Мату је историја.О видовитом Мату остале су данас бројне приче, ко зна можда је он и предвидио да ће неко једног дана писати о њему.Овакви људи били су тихи јунаци Херцеговине, помоћници обичних људи, о којим се ријетко причало.Ко зна колико је њих ходило овим каменим тлом, ко зна какве ли се приче још крију у земљи Херцеговини.Оно што је сигурно, то је да је Мато био поштован од обичних људи, радних сељака, и када би год имали неку тегобу, када би им требао пријатељ или доктор, обраћали би се старом Мату. А Мато….он је само сједао и слушао, понекад би повукао дим из своје црне лоле, и смјешкао се са изразом на лицу -„већ сам то знао“. Ех, да је могао своју смрт да предвиди као агину, ко зна колико би још прича био јунак.

АУТОР: ДАЈАНА АЛЕКСИЋ / СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА