Путујући 1857. године из Дубровника у Сарајево да преузме дужност руског конзула, научни и политички радник Александар Ф. Гиљфердинг оставио је изузетно вриједно свједочанство о мјестима, животу и људима са којима се на том походу сусретао.

Упркос томе што њен аутор у наше крајеве долази са славјанофилским, идеолошки оптерећеним и унапријед скованим мишљењима, књига „Путовање по Херцеговини, Босни и старој Србији“ (ИП „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1972.) и данас је „прворазредан извор историјских података и примјер истраживачког путописа, извјештаја са научног путовања“ (М. Екмечић).

Изоштреним запажањима научног истраживача, прецизношћу и осјећајем за детаљ – Гиљфердинг на првим странама свог путописа оживљава и Требиње из средине 19. вијека.

Управо у требињском крају је путопишчев први сусрет са „словенско-турском пустињом“, у коју се мало који „писменији“ истраживач тога доба усудио да провири – а у коју се Гиљфердинг из Дубровника запутио 11. маја 1857. године. Читаоце препуштамо његовим свједочанствима…

…Како су ми аустријски мундири већ додијали, желио сам да што прије видим словенско-турску пустињу. Стога сам радије одабрао дуготрајнији и тежи пут преко Херцеговине. Од Дубровника до најближе турске царинарнице нема ни два сата пута. Кад говорим о путовању, мислим искључиво на јахање, јер се у земљи кроз коју сада водим читаоца не зна за други начин путовања. Пошав од Дубровника, пут се нагло пење уз брдо. Лијево на узвишици остаје сиромашно сеоце Босанка, по свој прилици колонија Босанаца. Затим пролазите кроз веће село Бргат (чије је име настало, вјероватно, од српске ријечи „бријег“, тј. брдо, узвишица). Пут је прекрасан. Са страна поглед маме чаробне долине, за нама — дивна панорама: плаво море и у њему, као смарагд, зелено острво Локрум, обрастао маслином и миртом. Десно, као на длану, свијетли и чисти Дубровник (Ragusa) са моћним бедемима и кулама, лијево — још мањи градић Цавтат (Ragusa vecchia). У скоро нам брда заклонише тај видик. Читаво вријеме јашете по равном друму, који су провели аустријски инжењери кроз стјеновита брда. У скоро наилазите на малу касарну или пограничну стражу. Посљедњи аустријски стражар равнодушно посматра путнике, посматра и, за дивно чудо, не зауставља и не тражи путне исправе. „Хвала богу, напустисмо Аустрију“, рекох пратиоцу, иако сам из Аустрије пошао у Турску.

Искрчимо ли пут, одмах ће каури по њему довући своје топове

Улаз у Турску није тако једноставан, поготово не за слабе коње. Аустријски друм води до саме граничне линије. Неколико хвати од ње уздиже се брежуљак и на њему страћара — турска царинарница. Брежуљак је покривен гомилама камења разних величина и облика. Има га округлог и оштрог. Онакав каквог га је створила природа и излокале кише, лежи тај камен надохват турским цариницима. Њима није ни на ум пало да искрче стазу бар за једног коња, а стално им је пред очима солидан и раван аустријски друм. „Није наш посао да правимо путеве“, закључују они. „Кад су туда могли да пролазе наши очеви и дједови, зашто ми не можемо? Искрчимо ли пут, одмах ће каури по њему довући своје топове против нас!“ На оваква схватања човјек непрестано наилази у Босни и Херцеговини. Треба рећи да се овако не расуђује само у Турској. Колико има људи у свијету који се плаше прогреса ма колико он био користан и неопходан, јер може, у извјесним околностима, да се преобрати у своју супротност! Због тога се нећемо ни смијати сиромашним турским цариницима.

Уведоше нас у чађаву избу застрту прљавим ћилимима. Смјестише нас на те ћилиме и понудише кафом и дуваном. Разгледали смо просторију са зебњом и одвратношћу. „Ово је још добар конак“, рече, тјешећи ме, главни цариник, „како ли ће тек бити даље.“ „Е баш је лијепа Херцеговина“, помислио сам.

Цариници су били врло гостољубиви. Увјеравали су нас да тако уважени гости нису још прошли поред њихове „царине“. Многе царинарнице и трошаринске станице зову се овде једноставно „царине“, јер се ту убирају царске дажбине, тј. врши царињење. Уведоше нас у чађаву избу застрту прљавим ћилимима. Смјестише нас на те ћилиме и понудише кафом и дуваном. Разгледали смо просторију са зебњом и одвратношћу. „Ово је још добар конак“, рече, тјешећи ме, главни цариник, „како ли ће тек бити даље.“ „Е баш је лијепа Херцеговина“, помислио сам.

Цариници нису ни дирнули наше ствари и према нама су били веома учтиви. Никако нису могли сакрити радозналост изазвану првим сусретом са „Московима“( Москов, човјек из московске земље, Рус, прим. прир.)  Москов је у очима Босанца Муслимана некакво страшно, легедарно биће. „Сви су ђаури зли“, кажу они, „а најгори је Москов.“ Када Муслиман у најјачем степену изражава своју мржњу према „влаху“ (хришћанину), назива га „Московом“. Ријеч „Москов“ попримила је значење нечег непознатог и суровог чак и код хришћана — припростих људи у Босни и Херцеговини. Један херцеговачки сељак православац из моје пратње испољио је мржњу према човјеку који му је био одвратан на тај начин што је пожелео да родитељи тога омраженог човека падну у руке стотини Москова. При томе херцеговачки сељак није имао намјеру да ме увриједи, напротив, био ми је необично привржен…

Познато је да се у Турској наплаћивање царинских дажбина издаје под закуп. Према томе, сваке године царинарнице мијењају власнике. Босну и Херцеговину закупила је некаква компанија из Цариграда. Главни закупац или удружење закупаца руководе појединим царинарницама путем својих помоћника или их препродају другим, ситним закупцима. Сиромашним људима, без сумње, припадне један дио наплаћене царинске дажбине. Али се од увозних царина човјек у Турској не може обогатити. Трговина је неразвијена и њу сваке године ремете стални немири. Осим тога, осиромашење народа паралише њен напредак. Уз то већи дио робе која подлијеже царињењу власништво је аустријских поданика или се превози преко границе под њиховом фирмом. А од Аустријанаца се не смију наплаћивати максималне царинске стопе…

Сваки Европејац би се згрозио оваквог кршевитог беспућа

Ево ме, напокон, иза неприступачне турске границе. Коначно сам на тлу тајанствене земље, о којој сам толико пута слушао приче, а у коју се ниједан од приповједача није усудио ни провирити. Заиста, ја сам одавно почео крстарити око Босне и о њој су ми увијек говорили са некаквим необјашњивим страхом… Посматрајући Босну издалека са сјевероистока, обишао сам ту земљу скоро до крајње југозападне тачке и, живећи пуна два мјесеца у Дубровнику, непрестано посматрао сиву масу кршевитог херцеговачког побрђа. И овдје је турска земља оставила на мене исти утисак. Иако у Дубровнику живи много породица (нарочито православних) досељених „одозгор“ или „di sopra“ (тј. одозго, с врха, јер је израз „врх“, за становнике далматинске обале, технички назив за брдовиту турску земљу), немају ни оне ни њихово потомство воље за обилазак свога суровог завичаја… Неке одређеније податке о тим крајевима могли би дати трговци који из Босне и Херцеговине долазе по робу у Дубровник. Међутим, ни они нису у стању да скину копрену тајанствености која лежи на западном дијелу Турске Империје. На сва ваша питања трговци лаконски одговарају: „Ето, турска земља, дивљи људи“, општепозната и већ отрцана фраза. Разумљиво, овакав одговор вас не задовољава.

Сада се и ја налазим у турској земљи, међу необичним људима. Али на првим корацима људе не сусрећем, него само голи крш и камен. Неко вријеме смо путовали монотоним и суморним предјелом. Цио пут је у камену, било да се успињеш на брдо или се спушташ низ њега. Около сам крш — сиви камени масиви, дијелом голи, а дијелом обрасли ријетким шипражјем или бршљеном. Успевши се на једну узвишицу, посљедњи пут угледасмо крајичак Јадрана — комадић прекрасног Жупског залива. Али нам масиви убрзо заклонише пријатан видик. Надали смо се било каквом људском насељу и очекивали равнији терен. Ништа од тога. Све гребен за гребеном и камен за каменом. Сваки Европејац, ма колико искусан јахач, згрозио би се кад би га присилили да прође овим беспућем. Нигдје ни стазице. Камење лежи у гомилама још од потопа. По тим гомилама морате се успињати на брдо користећи се при том и степеништем које је природа изградила у литицама. Низ брдо се опет морате спуштати по таквим истим гомилама камења или по природним степеницама да бисте пред собом поново видјели нове гомиле и нова брда. Ако се коњ спотакне, зло! Али домаћи коњи, малени и неугледни, знају своје обавезе. Они су свјесни да се у случају посртања неће ослободити јахача, него да ће и сами сломити врат. Опрезност с којом се коњи крећу по овоме каменом терену изванредна је. Не вуче једна нога за собом другу, него свака од њих изабире себи погодно мјесто, као да то свјесно раде. Зато је и кретање ове паметне животиње праћено некаквом необичном неравномјерношћу, трзањем и љуљањем, на које се треба привикнути. Од тих покрета ми се завртјело у глави, као да имам морску болест. Отупјела је пажња према свему што ме је окруживало. Промицала су брда за брдима, камени комплекси за комплексима, а ја нисам био способан узети оловку да им забиљежим имена.

Немојте мислити да њива или поље означава овдје оно што ми подразумијевамо под тим појмовима. Представите себи земљиште мањих димензија од 10 до 20 хвати дужине и ширине на падини брежуљка или у котлини између два узвишења. Тај простор искрчио је сељак уз огроман напор, а затим га је искрченим камењем оградио. Ето, то се зове њивом у овом дијелу Херцеговине.

И сада ми читаво то пространство искрсава у сјећању као сива безоблична маса камена. Врло ријетко наилазимо на њивицу, власништво неког Муслимана, Требињца, коју за њега обрађују кметови (арендатори, фармери), већином хришћани, који живе по сеоцима разбацаним међу брдима. Са пута се та сеоца не виде. Она су скривена на неприступачним мјестима, као и свуда по Херцеговини. Немојте мислити да њива или поље означава овдје оно што ми подразумијевамо под тим појмовима. Представите себи земљиште мањих димензија од 10 до 20 хвати дужине и ширине на падини брежуљка или у котлини између два узвишења. Тај простор искрчио је сељак уз огроман напор, а затим га је искрченим камењем оградио. Ето, то се зове њивом у овом дијелу Херцеговине.

Али и те њиве, чије је култивисање везано за толике земљорадникове напоре, постају пусте. Међу њима су многе већ напуштене, зарасле у шикару и дивљу траву. „Зашто се не обрађују њиве?“ питао сам показујући на једну парцелу запуштене оранице. „Ага“ (спахија Муслиман) „врло је опак човјек“, одговарају ми, „пљачка и туче кметове и неће нико да живи код њега.“  Послије четворочасовног или петочасовног путовања овим суморним предјелима побрђе постепено прелази у брежуљкасто земљиште, каменито и изразито заталасано, без оних непрекидних узбрдица и спуштања од којих се човјеку врти у глави. Читав крај је обрастао шипражјем и ниском шумом. Ова ниска шума покрива доста широк простор тако да се читав предио кроз који пролазимо назива „Шумом“. Тако смо путовали још један сат. Изненада камен ишчезну, и ми се нађосмо у прекрасној храстовој шумици. С каквим смо уживањем јахали по равном, меком путу! Шумица припада манастиру Дужи. Тамо су нас већ очекивали.

Манастир Дужи и топла добродошлица

При улазу у манастирски посјед изненадише нас два листа хартије објешена о стабла с обје стране пута. Мој пратилац скиде, из знатижеље, један од листова и прочита топлу добродошлицу у стиху, упућену првим руским путницима који су прешли праг Херцеговине. Мало даље нас поздрави, српским гостољубивим поздравом „добро дошли“, један калуђер који нам је изашао у сусрет. На жалост, ову дивну храстову шуму посјекли су Турци. Затим су растјерали гостољубиве и умне калуђере, а манастир претворили у касарну. Као што је познато, у децембру прошле године подигли су несретни херцеговачки хришћани устанак у Шуми и околици. Устаници су неко вријеме боравили у манастиру, а затим су га заузели Турци и претворили у центар својих резерви. Убоги манастир! У цијелој Босни и Херцеговини није било бољег манастира нити марљивијих и ревноснијих калуђера на пољу просвјећивања народа од ове манастирске обитељи. Сретан сам што сам видио манастир прије његовог пљачкања.

У први моменат су нас највише изненадили необично мали прозори и врата: морате се пажљиво сагнути да бисте ушли у ћелију. Ово је посљедица страха од Турака. У великим прозорима и вратима Турци виде обиљежје поноса и независности, стога хришћани избјегавају ову архитектонску удобност. Људи су потпуно навикли на ниска врата и увијек кад прелазе праг куће, они се често и без потребе, несвјесно сагињу.

Манастир се налази усред поменуте храстове шумице. Ограђен је ниском оградом. Његове стамбене зграде оставиле би на Европејца тежак утисак, али су оне за Херцеговца величанствене. Манастир има столове и столице, виљушке и ножеве, што свједочи о утицају Европе. Међутим, калуђери радије сједе на ћилимима простртим по поду. У први моменат су нас највише изненадили необично мали прозори и врата: морате се пажљиво сагнути да бисте ушли у ћелију. Ово је посљедица страха од Турака. У великим прозорима и вратима Турци виде обиљежје поноса и независности, стога хришћани избјегавају ову архитектонску удобност. Људи су потпуно навикли на ниска врата и увијек кад прелазе праг куће, они се често и без потребе, несвјесно сагињу.

У Дужима је црква велика и висока. Она је сачињена од доброг бијелог камена. Прије је овдје црква била мала и тамна. Деценијама је уважени старац игуман Јевстатије сакупљао прилоге по цијелој Херцеговини и чувао новац да би 1855. године подузео велику акцију: реконструкцију храма — акцију коју је планирао цијелог живота. Када је зграда доведена под кров и постављен дрвени иконостас, црква је освећена (у име Успења Богородице). Није било средстава да се настави са радом на унутрашњости грађевине. Ипак је игуман ангажовао иконописца из Београда за израду двију локалних икона. У њима нема много умјетничког. Умјетничких икона и нема у Босни и Херцеговини (говорим о новим иконама, а не о старим, које су остале из времена српских владара). Сем тих икона, црква је у свом унутрашњем дијелу гола и на човјека оставља некакав тежак утисак сиромаштва и биједе. Каква ли ће бити када је напусте Турци!

Заборавио сам нешто рећи и о спољашњости грађевине. То је прилично високо здање, покривено обичним кровом, без кубета, као и све новоподигнуте цркве у овим крајевима Турске. Уз цркву виси, окачено о колац, мало звонце, сачувано, не зна се како, од старине у манастиру. Турци су привикли да га тамо виде. Истина, они су и негодовали и попријеко гледали на њега, али га нису смјели скинути. Треба рећи и то да се ово звоно прије чувало у самој цркви. Напоље је изнесено тек недавно. Својим опсегом оно није много шире од обичне капе. Али већег звона нема у Херцеговини, нити би се које друго смјело изнијети на видјело. Због тога се оно веома цијени и народ се њиме поноси. Понекад се калуђери осмјеле и тихо зазвоне на своје звоно! Нећу износити детаљније податке о манастиру и његовој историји, јер ће то читалац наћи у овоме зборнику, и то у чланку што га је написао један од тамошњих калуђера. У Дужима нема много рукописа. Оно што постоји новијег је датума. То су махом рукописи богослужбених књига. Историјски је занимљив једино фрагмент из Житија св. Петке трновског патријарха Јевтимија. Фрагмент је бугарске рецензије, како изгледа, врло близак времену у коме је живио аутор. У Дужима се такође чува и један красан примјерак штампане србуље (богослужбене књиге писане и штампане на српскословенском језику, прим. прир.). То је, ако се добро сјећам, Божидаров октоих, штампан на пергаменту с инцијалима израђеним у бојама.

Требињски крај рађа даровите за трговину и интелектуални рад

Манастир Дужи оставио је на нас врло пријатан утисак. Ту смо непосредно осјетили да се гаји нада у бољу будућност, видјели како се ради, како се његује љубав према народу и усмјерава његово просвјећивање. Игуман — честит и живахан старац — неуморно се труди читавог свог живота. Није имао образовања, али је правилно схватио значај просвјете и послао на школовање, у Београдску богословију, два млада човјека, који су од дјетињства васпитавани у манастиру. Чим се вратише натраг, ти калуђери, отац Серафим и Нићифор (Серафим Перовић и Нићифор Дучић, прим. прир.) отворише у манастиру основну школу, коју је, у моменту нашег доласка, посјећивало осам малишана. Број мали, али се више није могло ни захтијевати. Околна села, па и само Требиње, сувише су далеко од манастира да би ученици могли свакодневно долазити у школу. Због тога ђаци морају да живе у манастиру, а родитељи нису у стању плаћати њихово издржавање: с великом муком исхрањују себе и породицу. Манастир, пак, није у стању да, својим оскудним средствима, издржава већи број дјеце. А какву би стварну корист могла да пружи ова школа!

Карактеристично је да се велики број босанскохерцеговачких хришћана који воде поријекло из требињског краја рађа са необично развијеним смислом за трговину и има склоности за интелектуални рад. Какав би тек ту био снажан извор енергије када би се овоме свијету пружила могућност основног образовања!

Истина, народ који живи око манастира најсиромашнији је, али зато најбољи, најжилавији и најмарљивији у цијелој Херцеговини. Тежи за просвјетом и богато је обдарен природним способностима. Карактеристично је да се велики број босанскохерцеговачких хришћана који воде поријекло из требињског краја рађа са необично развијеним смислом за трговину и има склоности за интелектуални рад. Какав би тек ту био снажан извор енергије када би се овоме свијету пружила могућност основног образовања!

Њих је просто вукла љубав према браћи исте вјере

У Дужима сам, први пут на турској територији, присуствовао богослужењу и морам признати да сам се, по изласку из цркве, осјећао врло пријатно. Вјероватно због тога што сам у Турску дошао право из Аустрије. У Аустрији вас нешто чак и у православној цркви стално опомиње да се налазите баш у Аустрији, да се и православна црква налази у рукама аустријске управе. Таква сазнања остављају на човјека врло тежак утисак.

Кад у Турској уђете у православну цркву, ништа вас за вријеме молитве не подсјећа на спољни свијет и на власт туђина и иновјерца. Ту, у храму, осјети се унутрашњи живот и снага цркве, угњетаване, али по свом духовном животу снажне заједнице, која живи ван свјетовних услова, повезана с осталом православном црквом снагом унутрашњег јединства и љубави. Због тога човјек у Турској тако јасно осјећа духовну слободу и унутрашњи живот цркве! Стојећи у храму манастира Дужи и слушајући богослужење и молитве као и код нас, окружен гомилом припростог свијета, чудновато одјевеног, обријаних глава, са црвеним капама у рукама; суморно сјетног израза лица — свијета који на мене, туђина, гледа као на рођеног брата јер у мени види човјека исте вјере, нехотице сам се питао: „Како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења одржао у крилу православне цркве?.“ Та свако му је могао прићи и пропагирати шта год хоће! Колико је лажи и заблуда могло овдје продријети током четиристогодишњег мрака! Шта је сачувало народ у чистоти вјере и у крилу цркве за читаво то вријеме? Виша хијерархија? Али она у овим удаљеним крајевима нема готово никакве власти. Кад би се појавило какво лажно учење, коме би се хијерархија могла обратити у борби за његово искорјењиваље? Турској управи свакако не! Домаћем свештенству? Оно је тако необразовано да би се врло лако могло, из незнања, заразити лажном науком. Према томе, једина гаранција за чување вјере и црквеног јединства у овој средини изражавала се у унутрашњој снази хришћанске љубави, која живи у народу.

Неко ће примијетити да су се они руководили себичним мотивима: вјеровали су, наиме, да ће скренути пажњу Русије на себе. Није ни то. Они о Русији имају врло нејасне представе, а о политичким односима и плановима немају уопште ни појма. Цјелокупно њихово политичко знање своди се на убјеђење да негдје далеко на сјеверу живи православни цар који се брине за судбину свих православних народа. Њих је просто вукла љубав према браћи исте вјере. И дан-данас Херцеговина је земља непокварена и чедна.

Сваки Рус који посјети Херцеговину може лично провјерити ово осјећање. Ја нисам у стању да изразим срдачност с којом су нас проматрали ови једноставни људи. Они су дошли из удаљенијих мјеста само да би видјели Русе. Да ли их је вукла знатижеља с којом су нас гледали и Муслимани? Не! То се лијепо види и по изразу лица и по разговору. Да ли је та маса очекивала нешто од нас? Не. Да ли су људи приповиједали о својим патњама? Врло ријетко. Напротив, требало је уложити много напора и времена да би се од њих извукла понека ријеч о њиховом животу и положају. Не. Они су просто жељели да се науживају посматрајући православног човјека који је дошао међу њих из далеког Царства. Неко ће примијетити да су се они руководили себичним мотивима: вјеровали су, наиме, да ће скренути пажњу Русије на себе. Није ни то. Они о Русији имају врло нејасне представе, а о политичким односима и плановима немају уопште ни појма. Цјелокупно њихово политичко знање своди се на убјеђење да негдје далеко на сјеверу живи православни цар који се брине за судбину свих православних народа. Њих је просто вукла љубав према браћи исте вјере. И дан-данас Херцеговина је земља непокварена и чедна. О њој, сем Аустрије, нико досад није водио рачуна. Али ни Аустрија није успјела да се избори за утицај на православни живаљ. Чистота увјерења код сеоског становништва, заснована на осјећању хришћанске љубави, још није упрљана никаквим егоистичким плановима и недоумицама. Али и за Херцеговину је прошао период дјетиње наивности. Недавни догађаји (Гиљфердинг овдје вјероватно мисли на херцеговачке устанке под Луком Вукаловићем, који су почели 1852. и трајали до 1862. године, прим.прир.) увући ће је у вртлог интереса и утицајних сфера од којих је досада била поштеђена. Само не бих желио да нехат нашег друштва буде разлог сумњама код овог народа — сумњама које би угушиле сјеме љубави у његовој души. Нека наше ангажовање и пријатељска подршка омогуће да сјеме љубави уроди плодом и да се из несвјесног нагона развије у практично сазнање!

У Дужима смо преноћили и сутрадан, послије подне, кренули у Требиње…

Наставиће се…

Приредио: Раде Савић / Радио Требиње