Геноцид по диктату Беча

  • Окружни требињски парох Владимир Ј. Поповић допунио епохално дело Владимира Ћоровића о масовном убијању, прогону и вешању Срба у Босни и Херцеговини у Великом рату (1)

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

О страдањима српског народа и ратним злочинима над српским народом у Великом рату у Брозово време нису нас учили у школама, ваљда зарад очувања братства и јединства. Отуда се мало зна о јединственом геноцидом, злочиначком подухвату аустријских власти у Босни и Херцеговини које су и без ратних операција установиле преке судове и крволочно истребљивале сопствене „земаљске поданике“–Србе, подстичући масовне прогоне, убиства, пљачке, силовања, паљења целих тела, интернирања, узимање талаца… И за сва та зверства и злочине изостале су адекватне казне. То је био одистински геноцид који се потом проширио на Мачву, Јадар, Подриње … Било то и својерсни предзнак , несто попут „загрејавања“ и најава , коју нисмо адекватно ценили, да ће геноцидни атаци на српски и православни живаљ догадати још два пута у прошлом веку!

То болно и несхватљиво забашуривање истине из идеолошких разлога, коме смо очигледно ми Срби више него склони, донекле су исправљали кроз личне подвиге и записе поједини људи којима то није било првенствено професионално занимање. Један од таквих је и Владимир Ј. Поповић, окружни протојереј и парох требињски. Он је написао кратку али, прецизну, стилски дотерану, препуну доказа студију „Патње и жртве Срба среза требињскога 1914.-1918“.

Овим делом прота Поповић је задужио за сва времена припаднике српске нације и попут Хаџи Рувима који је на маргинама црквених књига у 18. веку бележио податке о турском геноциду над хришћанским живљем и светињама, што је битно допринело да се сачувају докази и сећање на српске мученике и страдалнике. Данашња покољења захваљујући таквим писаним подвизима могу сазнати шта је све српски народ издржао, кроз какве је Голготе прошао и колико је скупо слобода плаћена. Битне поуке ипак, као нису извучене већ се олако дозволило да у Другом светском рату српски народ претрпи још страшнији геноцид. Да су ове поуке и крвава искуства нису ваљано вредновали и доказ је, то што су крајем прошлог века Срби са поростора Крајине и Западнеславоније, и уопште из Хрватске етнички су почишћени!

Прота Поповић је поменуто дело објавио у Требињу, на Видовдан 1929. године. У оригиналном издању „Патњи и жртва Срба среза требињскога 1914.-1918“ (потписник ових редова купио га је на бувљаку пре 35 година) које има 68 страница не наводи се издавач. Ово протино дело представља праву допуну и потпору великој студији бриљантног и непревазиђеног Владимира Ћоровића. Објављеној још 1920. године под насловом „Црна књига, Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рада 1914-1918 године“.

Прота Поповић је, вероватно, инспирацију за наслов своје књиге нашао у поднаслову Ћоровићевог дела. Црна књига Владимира Ћоровића, једног од најпоузданијих и највећих историчара које је имао српски народ, које неминовно као и остварење проте Поповића покреће разне асоцијације и буди потребе за одређивањем према догађајима и актерима који чине њену основну садржину. У сваком случају оба остварења настала су из дубоке емотивности, саосећајности и проживљености из потребе да се занавек запамте страшни догађаји и крволочно истребљивање сопствених држављана, од стране државе за коју се раније мислио и писало да је достигла висок степен владавине права и правне сигурности. Оба дела су требала да буду опомена и поука читавом страдалачком српском покољењу на које се сручио Велики рат.

Може се закључити да дело проте Поповића је ауторско издање, а та чињеница била је, наводно, разлог да потписнику ових редова уредници у „Вечерњим новостима“ 1986. године кажу да је то један од повода што новинарска прича о записима проте Поповића није подобнија за објављивање. Некако у то доба објавио сам у недељном издању причу о проблемима Срба у Прешеву, који су говорили да је Скендербег Потурица. У комплету са идејом да пишем о мрачној теми о страдању у требињском срезу изазвао сам бес појединих уредника. Од озбиљније казне спасио ме је легендарни уредник фотографије „Новости“ Бранко Босић и то једним неуобичајеним говором на Редакцијском састанку, пуним претњи и псовки, идеолошки настројеним критичарима. Охрабрени Бранковим наступом на моју страну стадоше и тадашњи помоћници уредника у дописном одељењу Андреј Дорник и Милан Мићовић. Неко од њих ми потпуно потиштеном и уплашеном дао савет:

„Чувај ту вредну књижицу, промениће се времена, биће она увек актуелна. Тако нешто се мора чувати од заборава.“

Причу о проти Владимиру Ј. Павловићу, који је указом краља Александра Првог Карађорђевића добио орден Светог Саве, послао ми је неко од сарадника „Новости“ из Херцеговине. Проблем је био што ти биографски подаци нису имали адекватан извор. Није се знало од кога су добијени, који је њихов новинарски и историјски извор. Да ли су преписани из неког документа или их је неко усмено саопштио. Пракса у „Новостима“ није била да се цитирају дописници и сарадници, нити се да се пише „ја“ у првом лицу. Тек недавно у „Биографијама Срби западно од Дунава и Дрине“ аутора Јована С. Радојичића у издању „Прометеја“ из 2009. године, пронађох причу која се у потпуности подудара са подацима које са добио пре 35. година.

Прота Владимир Поповић је син свештеника Јована и мајке Анђе, рођене Костић. Рођен је селу Месари 13.јула 1883. године. Школовао се у манастиру Дужи, код Требиња. Богословију је завршио у Рељеву код Сарајева. У свештенички чин рукоположен 1908. године када је добио парохију у родним Месарима (обухватала је девет села, са око 1600 парохијана ). За време Балканских ратова је био повереник Црвеног крста за Црну гору и Србију. После Сарајевског атентата проти Поповићу је међу првима одређена казна конфинирања (једна врста кужног притвора).

И почетком Другог светског рата прота Поповић се нашао у смртној опасности. Од усташких кама, којима су желели да остваре ХДХ програм погрома Срба, овај свештених спасио се после хапшења и боравка у логору Цапрагу, доласком у Србију. Умро је 1950. године у Требињу! Поред поменуте студије написао је још две књиге: „Историјски преглед манастира Тврдоша и Дужи“ и „Крсно име – слава“.

Поповићево сведочење о злочинима у требињском срезу је његово животно дело а повод за његово писање описао је следећим догађањима и речима:

„Евакуација, интернација, таоштво, палеж села, отимање блага (стоке), пљачка и харачлук, вјешања, убиства и силовања поново се зацарише.“

Да су ове констатације проте Поповића апсолутно тачне доказује један кратак али политички врло важан у меморандуму босанских политичара, који је поднесен грофу Стевану Тиси у Сарајеву 20. септембра 1918., кад је дошао да се информише о приликама у Босни и Херцеговини и да проведе извесну агитацију за решење босанског питања у угарском смислу. Меморандум у којем се упозорава на гажење минимума људских и уставом загарантованих права у борби аустријске државе против својих држављана у БиХ, који је започео тако што је ухапшено неколико хиљада Срба и стрпано по разним тамницама и казаматима без судске и без административне истраге или пресуде. У прогласу даље наводи деловање преких судова и пресуде које немају веза са правом и правдом и уставом загарантованим правима и правном државом. У прогласу описано је и зашто се словенски живаљ у БИХ осећа као робље. У тексту овог врло политички и правно значајног документа стоји и следеће:

„Прије рата имали смо бар неку сјену уставности и то мало суделовања у државној управи почело је стварати ужу везу између народа и државе. Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе државе против властитих држављана. Релативна већина наших суграђана, т. ј. сви Срби православни били су изражени најстрашнијим прогонима. Изгледало је тако, као да сваког православног Србина сматрају атентатором. Србима је био у монархији навештен рат већ страшним, подузетим под заштитом јавних власти, прогонима. На почетку рата ухапшено је неколико хиљада Срба и стрпано по разним тамницама и казаматима без судске и без административне истраге или пресуде. Усљед лошег и нечовјечног поступка знатан дио тих људи је оболио и подлегао. У сваком селу у сваком градићу узет је већи број таоца. То је институција, коју не познаје право ниједне културне и правне државе овог века. По тој институцији бивају грађани властите државе ухапшени и предани војницима с том напоменом, да их ти војници имају право одмах убити, чим се макар што деси, чиме би били угрожени интереси војске, сигурност мостова и жељезница. По тој институцији имали су дакле грађани да плате главом за туђа дела, која су често била плод подметнуте личне освете. Многи од њих убијен је без кривње, а многи без икаква разлога.То значи повреду најпримитивнијих права човјечијих, то значи гажење великог начела правног, постављеног још у средњем веку, а које гласи: поена тенеат ацторис.“

Бриљантна каријера прекинута авионском несрећом

Након атентата Гаврила Принципа, 28.6. 1914. у Сарајеву, Владимира Ћоровића (на слици десно) су ухапсиле аустроугарске власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је прво оптужени био Васиљ Грђић. Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници где је углавном издржавао казну.

У улози делегата у привременом народном представништву Ћоровић је био присутан 1.12, 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом и изванредним научним резултатима створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру. 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године. Више година био је и ректор Београдског универзитета. После напада Немаца на Југославију напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Грчке. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.

Владимир Ћоровић се нашао на списку студије „Сто најзнаменитијих Срба“ (Београд – Нови Сад, 1993, стр. 529-534).

 

Овај меморандум потписали су: Ристо Хаџи-Дамјановић, Мато Бекавац, Перо Тодоровић, Ђуро Џамоња, Јово Пешут, Гавро Гашић, Ђорђе Пејановић, др фра Јулијан Јелинић, Карло Цанкар, др Љубо Симић, Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Др. Јозо Сунарић, Перо Стокановић, др Милан Јојкић, Данило Димовић, Фра Љубо Галић, др Саво Љубибратић, др Лука Чабрајић, др Владо Андрић, Вјекослав Јелавић, Стјеран Субашић, др Марко Алауповић, др фра Карло Икић. У меморандуму се даље наводи и „то су дошли казнени прогони пред војним и грађанским судовима“ и посебно упозорава на следеће:

„Ми морамо да истакнемо да је то правосуђе претерано строго судило не само у погледу казне, него и у погледу квалификације чина. Судило се на смрт, где за то предпостава законских није било. Само благост, човјечност и милост младог владара избавила је већи број осуђеника, које су судови не само осудили на смрт, него и предложили, да се смртна казна и оврши. Као посебан и карактеристичан случај наводимо то, да је један народни посланик, умировљени професор, отац шестеро деце, лишен пензије и осуђен на тешку тамницу мада је уживао имунитет – за то, што у саборској седници 1. није устао, кад је председник јавио краљеву захвалу на честитци за оздрављење, 2. што је дошао у обичном оделу на жалобну седницу за покојним престолонаследником [случај Шћепана Грђића].

Осим судских прогона и јустификација, мноштво је наших Срба убијено, запаљено и обешено без истраге суда, и то не само мушкараца, него жена и деце. То су већином чиниле уз редовиту војску оне чете, што их је уз плаћу свакаквих елемената основао генерал Потијорек. Од тих елемената, који су организовани и командовани били, претрпио је наш народ најужасније патње.

И ако се по вери разликујемо, ми смо синови једног народа, ми смо крв исте крви. Идеја народног јединства Хрвата, Срба и Словенаца продрла је у све народне слојеве. Она је постала политичком вером и догмом нашег народног бића. Зато муке и патње, што их је морао српски део јединственог нашег народа трпити, одјекнуле су дубоко у срцу и души Хрвата и Словенаца.“

У следећем наставку: Планирано истребљење Срба

Текст и фотографије, уз дозволу аутора, преузете са портала Тамо далеко

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Душан Буковић Reply

    Не улазећи ни у какве коментаре репродуковали бисмо извесне делове из књиге Милана Топлице (Напомена: псеудоним Пере Слијепчевића, – ДБ) како их је публиковао у књизи, која је данас права реткост, коју је објавио под насловом „Рат против својих поданика у Аустро-Угарској“, штампаној 1915. године у Сједињеним Америчким Државама о трошку проф. Михаила И. Пупина. Ограничили бисмо се само на извесне цитате, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 3: „Стотине беспомоћних људи из ових јужних провинција труну побијени пушком, секиром и вешалима. Хиљаде и хиљаде чаме у мемли мрачних тамница узалуд чекајући да дођу пред суд. Око стотине хиљада бескућника, бачено из порушених кућа и са дедовских поседа, лутају од места до места, без игде ишта. Испраћају их псовке тирана а терају зимски ветрови и кише…“

    Стр. 5-6: „У свему што се радило у аустроугарској политици последњега времена осећало се преовлађивање војничке партије…

    Према томе Аустро-Угарска је у спољњој политици стално тражила и изазивала сукобе са Србијом: Једној пројектованој царинској унији Србије са Бугарском стала је на пут ултиматумом; водила је, после, дуги царински рат са Србијом, анектирала Босну и Херцеговину, хтела да зарати са Србима ради мистифициране Прохаскине афере, ради Скадра, ради Албаније коју је била побунила против Срба.
    Оваки систематски притисак са севера, са својим освајачким намерама могао је само да још више пробуди отпорну свест српску. Срби који живе у јужним провинцијама монархије од увек су тежили према слободним српским земљама, камо их је вукла и заједничка историјска традиција и заједничка народност…“

    Стр. 7-8: „После дипломатских открића, учињених с друге стране (г. г. г. Ђолити и Таке Јонеску) данас је готово непотребно доказивати да узрок рату није био сарајевски атентат. Аустрија је, како је речено, све отвореније спремала акцију против Срба још одавно. У последње време, то се је и сасвим отворено показало у силном преношењу муниције и понтонског материјала ма јужну границу и по систематском отпуштању сви Срба лифераната у аустријској војсци. За време скадарске кризе у пролеће 1913., плакате, којима је је објављено у Босни и Херцеговини ванредно стање, биле су штампане у државној штампарији у Бечу и земаљској штампарији у Сарајеву још за време Прохаскине афере 1912.

    Мистични сарајевски атентат био је, дакле, само врло згодан повод за рат, у толико више, што су две српске државице ниле изморене са ратовима од 1912. И 1913. Војничка партија избија сасвим на владу.

    Против српског племена односно против пробуђене свести о југословенској заједници решава се рат до истребљења.

    По свему, што се на југу Монархије догађало од Сарајевског атентата до данас, уи о чему ће да буде реч у следећим белешкама, види се, да је план споменуте противсрпске акције постављен на ове три главне тачке:

    1. Изолирати, по могућности, Србе, побунивши прот њих домаћи неосвешћени олош других вера:
    2. На ново потегнути злогласне велеиздајничке процесе, који треба под маском ратног опортунитета да збришу све српске организације и све опасније раднике српског и југословенског национализма;
    3. Што преостане, уништити простим и директним војничким терором…“

    Стр. 12: „У Босни и Херцеговини, већ пре мобилизације и објаверата полиција је позатварала, без икаквог посебног повода, преко 5000 Срба…“
    Стр. 17: „На велики део заробљених људи пала је оптужба, да су били оруђе ‘велико-српске пропаганде’; другим речима, они су под сумњом велеиздаје.

    Велеиздајнички процеси у Аустро-Угарској су традиционална ствар. Они су били од увек реквизит против пробуђене националне свести на југу монархије, и против људи, који су режиму много сметали. У Аустро-Угарској језуите воде важну реч. И удомаћен је језуитски обичај сумњичења, инквизиција, и називања сваке веће опозиције неверсртвом према цару…“

    Стр. 27: „Да се види како се аустријске власти осећају силне и сталне, цитирамо исту полузваничну ‘Боснише Пост’ број 54. од 1915 год., који у уводном чнанку: ‘Мисли Прољетне’ изричито вели:
    ‘Читав срезови на српској граници леже напуштени од свога већим делом српског становништва, које се је удружило са непријатељем и с њиме земљу напустило. Овде би би колонизација могла лако да залечи ране, које је српска инвазија задала пољопривреди. Али не само у ове крајеве треба населити сељаке из монархије, него би се то морало извршити у свим другим деловима земље’…“

    Стр. 35-36: „Отуд из источне Босне, донео је паришки ‘Тан’ један други пример невероватног дивљаштва аустрјског. Студент Јован Живановић, родом из Бијељине у Босни и добровољац у српским комитама, био је рањен, ухваћен у таком стању од аустријских војника и бачен у ватру!

    У котару Гацку је запаљено 57 села и засеока, пошто су сва опљачкана. Тамошње становништво аустријски војници мрцварили су ба овај начин:
    Старца Јока Ћеранића, који је лежао болестан у кревету тукли су дотле, док није умро, па су га онда бацили на ватру у његовој кући.

    Бачен је такођер у ватру своје запаљене куће стари Томо Ивковић. Исто тако су бачени у ватру Илија и Ђоле Ивковић и њихова мати.

    Сагорели су једну полуделу девојку из Корита и убили су једног умоиболног дечка П. Ковачевића. Убише после грозних мука и друго једно дете од 15 година и неког Касавицу и седамдесетогодишњу бабу, матер Јевта Марковића и жену Максима перовића са одојчетом.

    Силовали су и мучили жену Рада Бјелогрлића. Обесили су Ђурђу Поповић у Автовцу и пустили је да виси три дана, па је онда закопали – у ђубре…“ (Види: Милан Топлица, Рат против својих поданика у Аустро-Угарској – Аутентичне вести, Издање о трошку проф. М. И. Пупина, С.А.Д, 1915).

Оставите коментар