• Недалеко од историјске кафане Златна моруна на Зеленом венцу у Београду, (чија је обнова, и то рецимо, заустављена, а њен простор уступљен прво за спортску кладионицу, потом за кинеску продавницу),  ту гдје су се у освит свјетске тарапане састајали и опремали чланови Младе Босне, срео сам се са живим потомком из јуначке куће Принципа од Грахова. И само презиме Принцип, њихови стари задобише по витешкој одважности, јер бјеху „il principe“, што на племство личаху.

Гаврило Миле Принцип, како сам вели, Гаврилов је праунук по бочној мушкој линији, а директни по вјери у његове идеале и његову мисију. Он је пјесник и чувар родне куће Гаврила Принципа у Обљају. За ту жртву стражара на огњишту Видовданског хероја примио је Орден Светог Петра Другог – Ловћенског Тајновица, Митрополије црногорско-приморске, а из руку Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија Радовића. Објавио је четири збирке пјесама.

Гаврило Миле Принцип је скоро боравио у Београду, стигавши управо из Грахова, из кога и славни Гаврило крену у живот. Вјечни живот.

• Реците нам нешто о породици Принцип и њеном поријеклу? Одакле се доселила у Обљај? Уз то, у каквом сте сродству са Гаврилом Принципом?

Ја сам Гаврило Миле Принцип, родом из села Обљај код Босанског Грахова. Један сам од потомака великог српског сина Гаврила Принципа. Не директни наравно јер он није био ожењен и није имао дјеце. Он је мени прадјед-стриц. Наиме, била су три брата, а од та три брата један је Петар Пепо Принцип, Гаврилов отац, који је мени чукундјед.  Ми Принципи смо најприје дошли из села Додоша у Црној Гори у мјесто Полачу код Книна, а гдје је у то вријеме била граница Млетачке републике, Аустро-угарског царства и Отоманског султаната. Ту су моји Јовићевићи били помоћна турска војска, такозвани маторолози; чували су границу од упада Аустро-угара и Млетака. То је била тромеђа, а уз њу су биле карауле или како их је народ звао „чеке“. Ту су добили ново презиме Чеко. По Тодору Чеку, који је био један од главних устаника 1875. године, заједно са војводом Голубом Бабићем и Петром Мркоњићем (краљем Петром Првим), послије смо добили ново презиме Принцип. Чим би било примирја Тодор је јахао по Книну обучен у црногорску народну ношњу. Гледајући га тако гиздавог док пије рујно вино Аустро-угари су га називали `принцом од Босне`, а Италијани су га говорили il principe (принчипе).  У српском језику не постоји презиме Принцип, то је само израз за начело, а наш предак Тодор овај надимак узима за своје званично презиме. Послије смо се преселили у Обљај код Грахова.

Принципов портрет

• Памти ли се нешто занимљиво о Гавриловом рођењу?

Гаврило се родио 26. јула 1894. године. Е сад, то је велика прича и требало би је споменути.  Његовим родитељима, Петру и Марији, Нани, умирала су дјеца, већ шесторо су били изгубили. Прво им се родио син Јово, па је за њим умрло шесторо дјеце, а она су сахрањивана у једну некрштену долину изван гробља. Када се родио Гаврило, Пепо се уплашио да ће и њега некрштеног изгубити те је пожурио преко поља у село Билбије по проту Илију Билбију. То је био чувени свештеник и један од главних устаника у Црнопоточкој буни. У Билбијама не затиче проту Илију већ његовог сина Милана, који је био млади свештеник. Дошли су у Обљај и отац Милан је крстио новорођенче. Рекао је тада Петру, ево пошто је дијете рођено на славу Сабора светог архангела Гаврила, добро је да понесе архангелско име, а да му оно буде на заштиту и спасење. И зачудо било је, дијете је преживјело.

• Гаврило је имао млађег брата Николу, који је такође мученички пострадао.

Послије Гаврила родио се трећи син, Никола. Он је завршио студије медицине у Грацу и постао љекар специјалиста за уво, грло и нос. Радио је у Чапљини, у Херцеговини. Њега су усташе ухапсиле у Чапљини 5. маја 1941., кад је кренуо код брата Јова у Сарајево да прославе Светог Георгија, нашу Крсну славу.  Одвели су га на Јадовно, тамо сасјекли и бацили у јаму. Од Николе је остао син Слободан, касније чувени партизански народни херој, Слободан Принцип Сељо.  Он је био политички комесар неке сарајевске бригаде, а убијен је од партизана управо зато што је био Гаврилов потомак. Званична верзија каже да је умро од тифуса.

• Да ли је истина да у Обљају постоји стијена у коју је млади Гаврило урезао своје иницијале?

Истина је, постоји стијена на којој су уклесана ћирилична слова Г.П. и година 1909. Постоји и причао о томе од Иле Чеке и Шпира Марића, а који су са Гаврилом чували стоку. Било је љето и кад су се вратили кући Гаврило је наједном узео длијето и чекић и почео да клеше стијену.  Они су га зачуђено питали, Гавро јеси ли полудио, шта то радиш?! Он им је рекао, ово ће можда једног дана некоме бити за сјећање! Ту је био и један лик, који је такође уцртао Гаврило, међутим због промрзлина тај дио камена се одвојио.  Камен је био иза куће, а када је прављена ограда ова стијена је пренесена и уграђена у зид, гдје се и данас налази. Хвала Богу ми Принципи то чувамо као своју реликвију. А онда је дошло вријеме да Гаврило пође у Сарајево. Отац Петар одвео га је пјешке до првог воза у Бугојно. Брат Јово му је препоручивао да упише војну школу, но он је то одбио. Потом је у избору била трговачка школу, но када је видио да тамо има много лопово рекао је оцу да га шаље у гимназију или да га враћа у Обљај. И тако се уписао у гимназију. Има један лијеп детаљ о његовом боравку у Сарајеву.

Родитељи: Марија и Петар Принцип

Наиме, 1910. када је из Сарајева дошао кући, донио је мајци филџан са отиснутом српском тробојком. Она је тај филџан чувала читавог живота, а умрла је на Светог Саву 1945., у кући стрица Пера у Грахову. Филџан је узео мој отац, ено га и данас у нашој кући. Иначе Гаврилова кућа је паљена у сва три рата, а филџан је опстајао кроз све невоље. Понекад у шали кажем, док је Гавриловог филџана биће и нас Принципа, а у Обљају ће се пити српска кафа.

• Иначе, Принцип се завјетовао на гробу Херцеговца Богдана Жерајића да ће га осветити и наставити његову жртву за слободу.

Жерајић је њему био идол, али за разлику од Богдана који је пуцао у свог владара, намјесника за Босну и Херцеговину, Маријана Варешанина, Гаврило је пуцао у завојевача, и то је класични примјер тираноубиства. Гаврило још није био пунољетан, тако да се то није могло тумачити као атентат. Зато су шуцкори прогонили свештеника Милана Билбију да преправи датум Гавриловог рођења. Одвели су га у кулу Старца Вујадина у Лијевну, ту су га најприје молили да датум преиначи, онда су га потплаћали великим новцем, па кад ни то није помогло, мучили су га, пребијали, палили му браду, сјекли га… Измученог, али не и побјеђеног, вратили су га у Црни Луг гдје је службовао, ту је од посљедица умро, ту је и сахрањен.  Прије двије године благословом нашег владике Сергија, отац Милан Билбија је проглашен за свештеномученика. Оглашен је светим за епархију Бихаћко-петровачку, а чека се дозвола Светог Синода да га прослави цијела Српска Црква. Мошти свештеномученика Милана Билбије су извађене из гроба, опране, опојане и налазе се у кивоту испред олтара цркве Светих апостола Петра и Павла у Грахову.

•  Гаврила прате разне приче и митови, а неки су штетни и злуради.

О Гаврилу се од првог часа стварала митоманија, као о колосу, о диву. И јесте див, јер да се сви ми Принципи попнемо један другом на рамена, он је од свих нас виши за главу. Не треба нам већи херој од њега.  Проносе се митови да је на затворском зиду писао својом крвљу. То су лажи. Он јесте на затворској порцији писао једним малим ексером, а који му се забио у пету док је шетао по затворском кругу. Када се вратио у ћелију сачувао је тај ексер и на затворској порцији написао оне чувене стихове. Тако су затвореници комуницарали и размијењивали затворске новине. Чувар би порције случајно замијенио и када би затвореник примио туђу порцију видио би поруку, мисао или стихове. Гаврилу је најтеже падало то што му нису дали да чита и пише. Подмећу му да је на суђењу рекао да је за циљ имао политичко уједињење Југославије. Замислите ту сулудост, а Југославија је настала тек 1918. године.  Њему подмећу не само југословенство већ и то да се изјашњавао као Србо-Хрват. Е, то је највећа лаж од свега! Чиста комунистичка подметачина! Јер да су комунисти вољели Гаврила Принципа не би дрварски партизани 1942. по наређењу Славка Родића и Милутина Мораче запалили Гаврилову родну кућу.

Родна кућа Гаврила Принципа у Обљају код Грахова

• Зашто су комунисти палили Принципову кућу?

То се десило након што је кроз Обљај прошао четнички командант Петар Баћовић са херцеговачким четницима. Војвода Баћовић је пожелио да се слика са Маријом Наном Принцип, Гавриловом мајком. Она је још за Гавриловог живота постала славна. Четници су јој фотографију касније доставили, а да би јој остала за успомену.

Војвода Петар Баћовић са Маријом Принцип

Иначе, у том крају ниједно српско уво не би опстало да није било четника Војводе Ђујића и италијанских војника. Кад су комунисти ушли у село, претресом куће пронашли су фотографију. То им је био довољан разлог да Гаврилову кућу прогласе за четнички штаб и да је запале.  Гаврилова мајка је из запаљене куће успјела да спасе икону Светог Ђурђа, Петров орден са Солунског фронта, јер Гаврилов отац и дјед су били Солунци,  и један покривач. То је све што је остало од њихове куће те 1942. године.

Гаврилова мајка Марија са четничким војником

• Какво је тренутно стање у Грахову?

Гадно је, заиста је гадно. Народ српски који се вратио преживљава. Вратило би га се и више да имају основне животне услове, сва инфраструктура је потпуно уништена. Послије рата ниједна кућа у Грахову није имала крова, па смо у шали говорили да је Грахово кабриолет-град.  Од 11 творница не ради ниједна, па народ нема гдје да ради, од чега да заради. Ови што воде кантоналну власт озваничили су своје лоповлуке и своје људе довели на кључна мјеста. Ми тамо имамо огромну борбу и једно огромно завјештање да морамо опстати. Иако нас је више од 90% Србин је тамо грађанин петог реда, јер немамо здраву политичку залеђину. На примјер, љекар из Дрвара долази у Грахово сваки трећи дан, на по два сата. Дође један љекар опште праксе, а зна се да је у Грахову просјек старости 70 година. На преглед дође 30 људи, а он за два сата прегледа њих 15, остали се врате кући. Осим духа и Бога, кога имамо изобилно, Грахово је најсиромашнија општина на подручју Босне и Херцеговине. Овоме је нажалост много допринјела и српска власт, нека их Господ по томе награди!

• Они који желе да посјете Обљај и родну кућу Гаврила Принципа коме могу да се јаве?

Добро би било да долазе ходочасници, екскурзије и сви добронамјерни људи. Кућа је стално отворена, а и ја сам стално ту.

Лего фигуре направљене поводом 100 година од Гавриловог пуцња у Сарајеву

• Прошла је стогодишњица од смрти Гаврила Принципа, видјели смо како је то обиљежено (у ствари необиљежено), видимо гдје је данас Обљај и како је бити Србин у Грахову.  У чему Ви као Гаврилов потомак налазите вјеру, гдје видите свјетло и излаз спасења?  Шта желите поручити читаоцима Слободне Херцеговине, како овим у отаџбини тако и оним у расијању?

Најприје, видим спас у Господу Исусу Христу, који нам једини може показати куда и како, у ком смјеру дјеловати, а да би били исправни. Над наш род, српски, надвио се бјелосвјетски колац и конопац, који сатире све што постоји, руковођен Ватиканом, најмањом државом на свијету, гдје званично није рођено ниједно дијете, а сва зла свијета из њега излазе. Наш спас и наша срећа је у нашој саборности, у слијеђењу наших великана, а којих имамо и у духовности, и у култури, и у војинству. Будемо ли слиједили њихов свијетли пут имаћемо и свој, изаћићемо из овог вишедеценијског тунела, а опстати као Срби, гдје год били. Ово исповједам с једном жељом и молитвом да никад не заборавимо свој камен темељац и узлет у свијет са тог камена. Ево кршне Херцеговине, она то најбоље позна.  У њој је рођен Владимир Гаћиновић, идејни творац Младе Босне, а кога је Гаврило читао и поштовао.  Дакле, само саборност, вјера у нашу свету православну цркву, вјера у Господа, вјера у нас саме на крају крајева.  И да се канемо наопака посла који се зове политика, то јест партијашење и политичарење, а у ствари лоповлук. Саборност, Црква и свете духовне и културне вриједности великог српскога народа, да бисмо били и остали велики.

Разговарао и текст уредио:
Горан Лучић

*стихови: Гаврило Миле Принцип

АРАРАТ

Има ли мјеста, брате гавране,
На твоја крила може ли да стане,
Јаук мајке Маре, над сином Бубијом
Над црним опјелом, својом провалијом.

Како да ти у кљун, стану ове риме,
Којима се губи очинство и име.
Има ли мјеста, црни гавране,
Да станемо на сред суве гране.

Па да у врх страшног, сулудог понора,
Испишемо кратко, умрјети се мора.
Не желим да умрем, нема предсказања,
Заробљен у ништа, жељан освајања.

Уплашен од људи, с омчом око врата,
Запловићу смјело, жељан Арарата.
Па ћу своју земљу неумитно наћи,
Одакле ме нико не може помаћи.

Макар моја барка, не стигла до мете,
Васкрснућу у сред земље ми отете.

НЕДОСТИЖНИ ОПАНЦИ БАБЕ МАРЕ

Они су срасли за ноге жуљаве,
За чарапе, кожу, и црно испод ноката.
Стењу испод костију, остарјеле главе,
Препуни сламе, балеге и блата.

Пребацише доста тога, преко главе,
Недаће из три рата, у себи ждеру,
Ћуте и трпе, километре даве.
Осамдесет седам година, и четрдесет кила,
Никако да подеру.

СУДБОНОСНИ МЕТАК 1914-те

Оном судбински означеном метку,
Ко крсту часном, одан сам ко претку.
У оном страшном пуцњу, у оном оку плавом,
Остаде мени ореол, над не крунисаном главом.

Кад онај урес трепти, кад с Фрање перје лети,
Мени је суђено, одмах, затим мријети.
Камо оне страже, камо силне барикаде,
Када се и Миљацка у пуцањ прокраде.

И кад српска Босна, којом туђи хуле,
Полази од своје апсолутне нуле.
И кад оно тане, у сред страшне мете,
Свој смисао нађе, па да му се свете.

Тад Србија креће, да у неком Јулу,
Ваздигне у небо апсолутну нулу.
Ја тад одан себи, то јест своме претку,
Бјежим од живота, судбоносном метку.