• Након прошлогодишње посете Белом двору у Београду протеклог викенда чланови Клуба Гачана обишли су Опленац.

Ексклузивно за Слободну Херцеговину
пише: Слободан Бобан Драшковић

Захваљујући нашем истакнутом члану Миладину Милошевићу, директору Архива Југославије, у чијој организацији је Клуб Гачана прошле године обишао Бели двор у Београду, те имао ретку прилику да буде дочекан и угошћен од стране принца престолонаследника Александра Карађорђевића и принцезе Катарине,ове године уприличена је још већа част и радост за наше чланове.

Опет захваљујући Милошевићу,о коме су на сваком кораку на Опленцу говорили бираним речима и нашем агилном секретару Трифку Вуци указала нам се прилика да посетимо “Задужбину краља Петра Првог”на Опленцу.

Петар Бумбић, Милимир Јегдић, Трифко Вуца, Наташа Вуца, Спасоје Мучибабић, Бобан Драшковић, Вера Црногорац, Светозар Црногорац, Владе Мишевић и Тијана Јаковљевић, чучи Јован Вуца

Дочекани од стране предусретљивих и љубазних домаћина, управника и кустоса Задужбине, пред нама се указала величанствена грађевина краља Петра Првог: Унук славног Вожда Карађорђа (чији лик се налази на икони “Светог Ђорђа” изнад улазних врата у храм), који је носио у себи душу целога српског народа и био симбол херојства и слободе.

Ову је сабљу је у Сарајеву народ Херцеговине поклонио краљу Александру. Сабљу је израдила породица Додер, дршка је урађена од злата са 47 дијаманата и два рубина а корице од чистог сребра

Посебно су Херцеговци везани за краља Петра, сећајући се његовог јунаштва још из времена устанка у Херцеговини,када је организовао чету и ставио се на њено чело као војвода Петар Мркоњић.

Овај телеграм садржи чувени Аустроугарски ултиматум упућен Србији (у њему траже да пошаљу своју комисију која би истраживала атентат у Сарајеву) а који је Србија одбила, чиме је означен увод у први светски рат

Из кратког часа историје сазнали смо много о Задужбини,невероватној упорности коју је Краљ имао и пренео на потомство да би завршио здање вредно дивљења, којим може да се поноси васколики српски род. После поклоњења сенима два највећа владара династије Карађорђевића, Вожду Карађорђу и краљу Петру Првом ,чији се гробови налазе у самој цркви, сишли смо у крипту и у чудесној и нестварној атмосфери дубоког поштовања према преминулим члановима династије Карађорђевића спознали многе појединости из живота краља Петра Другог, принца Томислава, кнеза Павла, краљице Марије и осталих чланова краљевске породице.

Милимир Јегдић,Трифко Вуца,Спасоје Мучибабић,Јован Вуца,Светозар Црногорац,Петар Бумбић,Бобан Драшковић и Владе Мишевић

Затим смо са великом пажњом обишли кућу краља Петра Првог.Ваљда је та кућа најбољи доказ зашто је краљ Петар најомиљенији краљ у српском народу.Велики владар и пре свега велики човек,

Петар Велики Ослободилац или народски Чика Пера је направио скромну кућу са неколико одаја,од којих неке није ни користио. Запитао сам се да ли су данашњи владари наших судбина икад била у овој кући? Могли би понешто да науче, без обзира што су се научени родили!?.

Данас је у тој кући музеј са сталном поставком у којој једно од централних места заузима Сабља димискија,поклон народа Херцеговине краљу Александру Ујединитељу, бројне иконе са Свете Горе, јединствена кандила, икона монаха који је шездесет година у маслиновом дрвету резбарио невероватно ремек дело, иконе руских мајстора које су опточене златом и многе друге реликвије и драгоцености непроцењиве вредности.

Посету Опленцу и Тополи завршили смо посетом краљевском винском подруму, још једном задивљени визијом коју је краљ Петар имао и делима које је оставио иза себе. Хектари и хектари винограда на сунчаним падинама, за оно време најмодернија винарија,вински подруми на дубини од 12 метара са огромним бурадима,магацини у којима и данас има стотинак флаша вина из 1931 године.

Из те винарије вина су се слала на све европске дворове.Наравно да смо незабораван дан завршили дегустацијом вина, окрепили се и присетили стихова једног српског песника, који се пита “Какав је то краљ био?” и даје одговор: “Чудан неки краљ кога табани сврбе, чарапе поцепао ослобађајући Србе….”