• Фортификацијски систем у и око Требиња, настајао у четири деценије аустроугарске управе, данас је дио градитељског насљеђа града, многи од тих објеката могу се сматрати техничким и архитектонским споменицима, а неки и историјским знаменитостима.

Ово каже Фолкер Пахауер, научни сарадник на Институту за урбано и архитектонско насљеђе Технолошког универзитета у Грацу, који је синоћ у Музеју Херцеговине Требињцима презентовао своја вишегодишња истраживања на тему „Требиње – аустроугарска тврђава и гарнизон 1878-1918“.

„Оно што је важно рећи је да је већина фортификација доста очувана, а неке од њих су у добром или изванредном стању. Иако се посљедњих година ситуација и ту поправила – и даље је стална пријетља одношење грађе са ових објеката“, рекао је он.
Пахауер је појаснио да утврђење Требиње (Festung Trebinje) чини систем од 36 фортификација различитог типа, а заједно са пратећом инфратруктуром – близу 100 објеката војне намјене, распоређених у два круга одбране – унутрашњем са објектима у центру града и вањском на околним брдима.

Да је град у вријеме аустроугарске управе прије свега био – војна касарна, најбоље илуструје податак да је требињски гарнизон обично бројао око 4.500 војника и официра.
„У извјештају из фебруара 1916. године помиње се чак 7.500 војника смјештених у Требињу, а то није био максимум колико је могао да прими овдашњи гарнизон“, каже Пахауер.

Непријатељ је и унутра
Градња система почела 1883. године, након што су се аустроугарски војни и политички планови у БиХ суочили са непредвиђеним изазовима: најприје тврдим отпором окупацији, а потом и устанком 1881-82. против увођења војне обавезе.
Утврђење Требиње, истиче Пахауер, на почетку је било замишљено да штити монархију и са унутрашње стране – од побуна становништва, једнако као и од спољњег непријатеља, што су тада били краљевине Србија и Црна Гора.

„Задатак је превасходно био – заштита подручја, односно инфраструктуре, а у војном погледу – заштита овдје стационираних војних јединица. Врло важна мисија утврђења Требиње је била одбрана прилаза Боки Которској и Дубровнику, а као пограничног – и одбрана границе од непријатеља“, додаје он.
Исте 1882. године развијана је и типологија објеката који ће бити грађени: основни тип била је кула стражарница (Wachhaus), други је проширена форма куле који садржи и артиљерију (Werk), а трећи одбрамбена касарна са елементима кула.

Систем је настајао у неколико фаза, а динамику развоја, позиције и архитектонику појединих објеката и у наредним годинама увелико су одређивали историјски догађаји: Анексиона криза, Балкански ратови, почетак Великог рата.
Прва фаза, напомиње Пахауер, била је и најобимнији програм градње фортификацијског система – већ до 1884. године направљено осам кула око Требиња, док посљедња од 1910. до 1916. године доноси архитектонски замашније и скупље подухвате – почетак градње Страча, те замјенских утврђења на Голом брду и Кравици, уз серију бункера који „ничу“ у градском језгру.
Коштао цијело богатство
Идејни зачетак утврђивања Требиње Пахауер налази у меморандуму генерала Јовановића упућеном Ратном министарству монархије, у којем се за осигурање несметаног инфратсруктурног и цивилног развоја земље Бечу препоручује – снажно војно присуство на подручју окупиране БиХ.
„Ратно министратво је 1882.одредило новац за изградњу утврђења и војних касарни у БиХ у износу од око 3,3 милиона аустријских гулдена – од чега је највећи дио требало да буде потрошен у Херцеговини: по милион гулдена за утврђења и војне касарне и око 200.000 за иградњу путева и мостова“, рекао је Пахауер.

Werk III Gljiva

Он је појаснио да о величини овог градитељског замаха довољно говори упоредни податак – да је изградња свих јавних зграда у цијелој БиХ у првих осам година окупације бечки двор коштала 5,2 милиона гулдена.
А још више чињеница – да је новац који је потребе херцеговачких тврђава планиран те 1882. године у наредним деценијама вишеструко премашен: само је изградња тврђаве Страч требало да коштала 1,4 милиона, а новог утврђења на Голом брду 1,45 милиона гулдена.
Прерачунавање поменутих износа у актуелне валуте је проблематично, истиче Пахауер – прије свега јер је радна снага тада била неупоредиво јефтинија него данас, због чега би од номиналног вредновања 1 гулдена са 25 евра реалнији однос између двије валуте био – гулден напрема 100 евра.

По овој рачуници, утврђивање Требиња бечку касу морало је коштати – стотине милиона данашњих евра.
Треба ли подсјећати да је цијели систем пао – без опаљеног метка…

Наставиће се…
Раде Савић
Радио Требиње